Уради сам

Стопа незапослености у Србији је историјски висока, око 20 одсто, и према оптимистима, око 500 људи дневно одлази кући тако што им послодавац каже „збогом”, уз цинично обећање да ће остатак плата добити осмог дана у недељи, који се према транзиционом српском календару зове – никад.

Када је већ тако, онда се маните обећања о повећању радних места, и преузмите ствар у своје руке. Макар, за загревање, то биле и Ђиласове лопате којима се рашчишћава снег. Али пошто снег не пада преко целе године, а стомаци једнако крче у сва четири годишња доба, потребно је више иницијативе од чекања у реду испред Скупштине града.

Јер управо тај заостали социјалистичко-самоуправни ген да ће посао, ако не са неба, пасти из Немањине улице доводи до мирења са судбином и та летаргија једнако захвата и оне који су бежали с часова и оне који су седели у првим клупама. Она је исказана и у бројкама: од 93.000 незапослених у Београду, чак шестина има факултетске дипломе, али упорно чека позив из бироа, често дуже него што је Пенелопа чекала Одисеја. Има ту још један синдром који убија сваку жељу за акцијом и зове се продужено детињство. Тај феномен је последица толико јаке пупчане врпце да је бабица пресече тек када бебица напуни четрдесету.

Знам неколико примера дипломаца са шумарским факултетом који би веома радо лечили стабла у кругу двојке, али када добију понуду да ставе стетоскоп на букву у Деспотовцу, уз стан, храну и функцију, онда слушам жалопојке о лошој власти, погрешној макроекономској политици, злим тајкунима...Али треба ли подићи белу заставу у транзиционој Србији, коју је најбоље дефинисао један четрдесетшестогодишњак: „Вратио сам се у шеснаесту годину. Мајка ми од пензије даје џепарац, а ја се шверцујем у аутобусу”.

Знам, такође, неколико ветеринара који добијају понуде да у пречнику од 50 километара од Теразија, по селима, дају антибиотике крмачама. Све плаћено, али ко ће да путује сат времена до селендре, када још коју деценију, од избора до избора, може да се причека на коначно стварање економског амбијента како би се отворио пансион за алзашке хртове.

Далеко од тога да заступам полпотовску доктрину о слању интелектуалаца на село, на револуционарну рехабилитацију, али двоје Београђана се ипак одлучило на херојски корак. Пристали су да раде у Куршумлији. Можда не издрже, можда побегну, али су бар пробали. Ваздух чист, вода здрава, плата редовна. А и куће су јефтине. Тек хиљаду или две евра – цела кућа.

Педесетак београдских клинаца, који су пре неки дан отишли у војску као добровољци, поред пушке узели су и судбину у своје руке. Ако постану професионалци зарађиваће између 25.000 и 30.000 динара месечно, са уговором на три године. Из њиховог угла, то је мало богатство.

Били су крајње прагматични. Војска је за њих само компанија, и то државна. А они не морају да се учлане у странку.