Uradi sam

Stopa nezaposlenosti u Srbiji je istorijski visoka, oko 20 odsto, i prema optimistima, oko 500 ljudi dnevno odlazi kući tako što im poslodavac kaže „zbogom”, uz cinično obećanje da će ostatak plata dobiti osmog dana u nedelji, koji se prema tranzicionom srpskom kalendaru zove – nikad.

Kada je već tako, onda se manite obećanja o povećanju radnih mesta, i preuzmite stvar u svoje ruke. Makar, za zagrevanje, to bile i Đilasove lopate kojima se raščišćava sneg. Ali pošto sneg ne pada preko cele godine, a stomaci jednako krče u sva četiri godišnja doba, potrebno je više inicijative od čekanja u redu ispred Skupštine grada.

Jer upravo taj zaostali socijalističko-samoupravni gen da će posao, ako ne sa neba, pasti iz Nemanjine ulice dovodi do mirenja sa sudbinom i ta letargija jednako zahvata i one koji su bežali s časova i one koji su sedeli u prvim klupama. Ona je iskazana i u brojkama: od 93.000 nezaposlenih u Beogradu, čak šestina ima fakultetske diplome, ali uporno čeka poziv iz biroa, često duže nego što je Penelopa čekala Odiseja. Ima tu još jedan sindrom koji ubija svaku želju za akcijom i zove se produženo detinjstvo. Taj fenomen je posledica toliko jake pupčane vrpce da je babica preseče tek kada bebica napuni četrdesetu.

Znam nekoliko primera diplomaca sa šumarskim fakultetom koji bi veoma rado lečili stabla u krugu dvojke, ali kada dobiju ponudu da stave stetoskop na bukvu u Despotovcu, uz stan, hranu i funkciju, onda slušam žalopojke o lošoj vlasti, pogrešnoj makroekonomskoj politici, zlim tajkunima...Ali treba li podići belu zastavu u tranzicionoj Srbiji, koju je najbolje definisao jedan četrdesetšestogodišnjak: „Vratio sam se u šesnaestu godinu. Majka mi od penzije daje džeparac, a ja se švercujem u autobusu”.

Znam, takođe, nekoliko veterinara koji dobijaju ponude da u prečniku od 50 kilometara od Terazija, po selima, daju antibiotike krmačama. Sve plaćeno, ali ko će da putuje sat vremena do selendre, kada još koju deceniju, od izbora do izbora, može da se pričeka na konačno stvaranje ekonomskog ambijenta kako bi se otvorio pansion za alzaške hrtove.

Daleko od toga da zastupam polpotovsku doktrinu o slanju intelektualaca na selo, na revolucionarnu rehabilitaciju, ali dvoje Beograđana se ipak odlučilo na herojski korak. Pristali su da rade u Kuršumliji. Možda ne izdrže, možda pobegnu, ali su bar probali. Vazduh čist, voda zdrava, plata redovna. A i kuće su jeftine. Tek hiljadu ili dve evra – cela kuća.

Pedesetak beogradskih klinaca, koji su pre neki dan otišli u vojsku kao dobrovoljci, pored puške uzeli su i sudbinu u svoje ruke. Ako postanu profesionalci zarađivaće između 25.000 i 30.000 dinara mesečno, sa ugovorom na tri godine. Iz njihovog ugla, to je malo bogatstvo.

Bili su krajnje pragmatični. Vojska je za njih samo kompanija, i to državna. A oni ne moraju da se učlane u stranku.