Срби и Јевреји

Баш некако кад се нација, оличена у телевизијској публици, емотивно везала за судбину сарајевске породице Салом, те Срби с поносом прате како су њихови сународници помагали Јеврејима, скривали их и чували од нациста у окупираној земљи, десио се, такође на ТВ екрану, инцидент који је оцењен као антисемитски. Док тамо, у свету фикције (мада никако ван историјске фактографије), припадници једног народа показују солидарност с припадницима другог који су брутално, егзистенцијално угрожени, поједини савременици из првог исказују нетрпељивост према припадницима из другог са оптужбом (сасвим мимо историјских чињеница) да су бомбардовањем изазвали страдање њихове земље и суграђана.

У целој афери која је настала поводом изјаве учесника једне ТВ емисије да „мрзе Јевреје” проблем је у томе што је исказ дат јавно, односно у јавном медију. И кад ТВ продукт има много мањи домет од поменутог, говор пред камерама подлеже одговорности у односу на законом прокламовану забрану расне, етничке, верске, полне мржње. Чак и да је инкриминисана формулација звучала блаже, рецимо „не волим”, подлегла би санкцијама за дискриминацију по етничкој основи.

Оно што још доводи у везу ова два, стицајем околности, паралелна ТВ програма, играну серију „Мирис кише на Балкану” (РТС) и ријалити шоу „Двор” (ТВ Пинк) јесте утицај на јавно мњење, начин на који шире, усађују, учвршћују поједине моралне вредности.

Политичким актима и законским прописима свако се може натерати да се уздржава од јавног изношења личних непожељних ставова, али се нико не може навести да мисли и осећа пожељно – па, рецимо, ни да воли Јевреје (или црнце, или хомосексуалце...). А они који такве ионако не воле – догађајем у „Двору” могу, неочекивано, можда и парадоксално, бити ојачани и охрабрени у свом ставу. Видеће, наиме, да има још таквих који мисле као они, да се такви усуђују да се изјасне и да сносе последице, помислиће можда и то да су казне претеране, да се примењују само на „наше” а никад на „њихове”... Слободна је, али не баш и неутемељена, процена да ће бити више таквих које ће случај из „Двора” навести да потврде а не да промене сопствено мишљење.

Са деловањем ТВ серија уопште, па и са серијом „Мирис кише на Балкану” као добро и лепо испричаном причом, готово да и нема неизвесности. Њихово деловање је имплицитно али снажно, оне изазивају позитивна осећања, стварају емпатију према јунацима, а преко њих и симпатије за њихову етничку групу, верску заједницу, за њихову културну матрицу, сексуално опредељење... Ко то још није схватио као да није гледао америчке серије где махери за медијску пропаганду жељених модела понашања – и без обзира на домицилну политичку праксу – успевају да гледалац заволи све што они одлуче: обојене – кроз „Козби шоу”, гејове – кроз „Вил и Грејс”, амише – кроз „Сведока”. И тако редом.

У том смислу додатна вредност серије „Мирис кише на Балкану” лежи у потпунијем него икад до сада приказивању породичних односа, религиозних назора, традиције, обичаја сефардских Јевреја, у минуциозном оживљавању, не само по духу него и у изгледу, њиховог свакодневног живота, а кроз судбину Саломових на тлу друге Југославије.