Несаница

Круг се затвара, изгледа. Баш кад сам мислио да сам се једном за свагда ријешио популустичких парола, декрета, колективних заноса, потребе да учествујем у масовним акцијама, ево, све се понавља, и то на хиљадама миља удаљености од простора гдје сам се први пут сусрео са тим феноменима.

 Канада је кренула у одлучну битку против гојазности и менталних болести, јер изгледа да је дара превршила мјеру и да се неко досјетио да је боље инвестирати у овакве кампање него у лијекове и нове институције; наиме, по статистичким подацима сваки пети Канађанин пати од гојазности и има неки блажи или тежи ментални поремећај, али само половина њих то јавно признаје и лијечи се. А све то из једноставног разлога, као и свуда у свијету − ако ти налијепе етикету да си менатлно лабилан, и ако ти се то заведе у документацију, наступиће катастрофа неслућених размјера, домино ефекат − збогом послу, збогом кредитна историјо, збогом банко која си ми дала најбољу камату на хипотеку, збогом стану, збогом жено и да не набрајам даље.

Због тога ја однедавно свакодневно преко националног канадског радија слушам емисије у оквиру кампање Живи за садашњи тренутак (Live Right Now) у којима су гости психијатри, психолози, социолози, али и пацијенти свих врста – биполарне и параноидне особе, лијечени шизофреничари, хипохондари свих узраста и свих профила − сви они као некад давно припадници хипи- генерације, који су поносно показивали своју нагост као један од симбола слободе, без стега пред милионима слушалаца јавно обнажују свој ментални живот, тачније речено, своје менталне патње у потрази за изљечењем.

Дакле, прошло је вријеме принудног позитивног мишљена (Think positive) и позитивног односа према животу (Positive Attitude), позитивне визуализације, самоконтроле и превладавања стреса и конфликата без јаука и по принципу сам свој доктор чак и кад ти живот и судбина заврћу уши и савијају руку иза леђа . Не, ментално обнаживање је у тренду.

Хорови сапатника се сада утркују да што искреније путем бесплатне телефонске линије саопште милионима слушалаца да су лоше, да не спавају, не једу, да се боје за све живо и свакога живог, да нервозно реагују на јако свјетло, прегласне звукове, да се хватају да буље у празно не трепћући очима, да имају празан, ништа не казујући израз лица, да су безвољни, да ништа не желе и ништа не траже, да реагују преосјетљиво на критике, увреде и повријеђене осјећаје, да не могу да се више радују успјеху или тугују због неуспјеха, да немају мотивације, енергије, да имају суицидалне мисли и идеје, да осјећају интензиван страх, да су друштвено изоловани, да се слабо друже са било ким изван породице, да наглас понављају разговоре, да имају потешкоће да се носе и са најмањим проблемима, да им се мисли стално врте око разочарења из прошлости, пропуштених прилика, промашених веза итд.

Да, и све се то саопштава јавности, јер иницијатори кампање се надају да би ово можда могла бити ефикаснија метода од вјешташког и присилно наметнутог оптимизма гдје се умјесто пуцања према вани пуца изнутра. Фронтални напад на менталне болести, колективна терапија и групно лијечење на националном нивоу.

Но, оно што је мени као пажљивом слушаоцу пало у очи је чињеница да је највећи број оних који су се јадали истицала да су им ноћи најгоре, заправо, да се већина горе наведених симптома јавља у свој својој пуноћи управо у тренуцима буђења из грозоморних снова у властитом кревету, у тмни властите собе када све те мисли, питање, дилеме и страхови похрле из свих углова и сколе напаћеног и не дају му да ока склопи ...

Нисам неозбиљан и врло озбиљно гледам на овај проблем; осјећам пуно саучешће са свим напаћеним, но, то ме понукало да тачно истражим начин на који се ја носим са својим буђењима у невријеме, тј. у неочекивано доба ноћи.

Као велики фудбалски обожаватељ и, зашто не бити и мало нескроман, велики фудбалски зналац ја већ годинама у тренуцима несанице умјесто да прибјегавам бројању оваца и да се рвам се незваним мислима, састављам свој идеални национални фудбалски тим.

Почео сам још у временима када је селектор био Ивица Осим, можда најстручнији и, поред Миљанића и Ћире Блажевића, најаутентичнији селеkтор са простора бивше Југославије. С њим се готово ни у чему нисам слагао – у мојој идеалној формацији се, наиме, никада не би нашли играчи профила Вулића, Баљића, Брновића, Јозића, па чак ни Катанеца, и за сваког од њих сам имао алтернативу и свог љубимца који је по мојим стручним параметрима за неколико копаља одскакао од Осимових изабраника.

Но, шта сам могао кад је Шваби успјех давао за право – његови изабраници су играли тимски, савршено спроводећи у дјело његов фудбалски концепт и фиолозофију, тако да сам могао да претпоставим да би мој виртуални национални тим вјероватно умирао у љепоти и ни приближно не би имао успјеха као што га је имао посљедњи тим наше тадашње огромне заједничке државе која се звала СФР Југославија. Но, оно што је битно у свему овоме је то да је овај поступак врло брзо давао резултате; наиме, мучећи се дилемом да ли да Савићевића ставим на мјесто центарфора или истуреног везног са свим слободама, мене би лагано почео да уљуљкује сан и мој петнаестоминутни селекторски стаж скончао би на најбезболнији и најљешпши могући начин – мирним наставком сна.

Сљедећи период био је обиљежен великом подударношћу мог избора са избором селектора Сантрача. Свиђало ми се што је форсирао млађе играче и што је налазио мјеста за тада млађане Станковића и Перицу Огњеновића у тиму све самих искусних фудбалских величина попут Мијатовића, Стојковића, Михајловића, Јокановића, али се опет никако нисам могао сложити с њим око нападача – јер у том дијелу тима су настајале моје дилеме да ли да предност као најистуренијем нападачу дам Дарку Коваћевића, Предрагу Мијатовића или опет Дејану Савићевићу... И поново би у неком стању полусна почео да мрмљам: Савићевић, Савиће..., Сави..., док не бих блажено заспао.

Године су пролазиле, моје репрезентације су мијењале имена, мој фудбалски кадар сужавао се у готово двогодишњим циклусима, но, то ме није спречавало да се у понекој бесаној ноћи окушам и као виртуелни селектор најбоље селкције бивших република СФР Југославије. Врло брзо би се испоставило да је тек то била тешка мука, јер једино што је уистину функционисало на том трусном подручју вишевјековних трзавица и сукоба било је то да су се на њему и даље несмањаним интензитетом рађали вансеријски фудбалски таленти, тако да је, чак и кад би се поштовао национални кључ било немогуће изабрати најбоље од најбољих а да се притом не учини неправда неком од носилаца игре највећих европских клубова на истој позицији. Потврда тог квалитета је била и чињеница да се ово моје успављивање методом састављања фудбалског тима завршавало већ код задњег везног.

Кад сам све ово ставио на папир, како се то већ дешава са свим аналитичким постпуцима, дошао сам до капиталног закључка да је моје поријекло имало итекао утицаја на успјех горе описане методе – наиме, само захваљујући мојој регионалној припадности није постојала шанса да западнем у стереотипе и понављања, као што би то рецимо био случај са простором Њемачке, Италије итд. гдје је континуитет и грађење вишегодишњег концепта највиши принцип.

Притом, а да се вратим на почетак саме приче, се поставља и питање да ли би се горе описани метод могао патентирати на овим просторима? Одговор је једнозначно не. Јер, како човјек да се мучи и саставља најбољи национални фудбалски тим земље која је на Фифиној љествици иза Македоније и испред Молдавије, а регионално чак иза Кубе. Надаље, овдје нема простора за импровизације, проналажење алтернативних рјешења након отцјепљења провинција, овдје нема клупског ривалства, менаџерског мешетарења, навијачких група, а гледаност мечева је катастрофална, и да не набрајам даље све друге непостојеће факторе који дижу адреналин и чине селекторски позив занимљивим.

Можда би се овдје могло покушати са састављањем хокејашке репрезентације, али тај метод се свакако не би могао примијенити на емигранте, јер досељеници са Тринидада, из Индије, Пакистана, Мексика, и да не набрајам даље, можда тек од пете генерације почињу да се интересују за канадски национални спорт бр.1. Тако да њима, као и мени, не преостаје ништа друго него да се задрже на свом националном спорту, но, оно што је индиктивно овдје је да емигранти чине знатно мањи проценат од укупног броја оних који се „ментално обнажују“ - из страха или стида – ко би га знао?