Више од задатог

Маја Жежељ вратила се, напокон и срећом, на екран у своју стару ТВ улогу која јој веома добро лежи– и из које, као ни врсна јој колегиница Наташа Јеремић, не залази у друге телевизијске домене. Не одлази на терен да извештава, не улази у забавне емисије да их води, чак се ни спикерски, својом одличном дикцијом, не јавља из офа у емисијама школског, научног, образовног програма. Даме из „Дневника” строго, и скромно, држе се свог основног задатка.

А кад би хтеле, могле би, чини се, много више. Ништа мање успешно, рецимо, него једини мушкарац из „Дневниковог” тима Владимир Јелић који свој глас, појаву, шарм упошљава вишеструко. На добробит матичне ТВ куће, и на задовољство гледалаца, бивало је то у неочекиваном  распону, географском колико и садржинском, од „Авалског торња” до путописа из Америке.

Кад се искакање из задатог деси не само својевољно већ стицајем непредвиђених околности, могућа су још пријатнија изненађења.

Није досад непримећена и непризната уредничка вештина Зорана Станојевића у „Окo магазину”, изразито смислен и лак за праћење његов новинарски приступ у вођењу „Ока”, сажето но прецизно приказивање појава и збивања у тематским прилозима за емисију „Да.Можда.Не”. Али ових дана, пратећи председника Републике по Јапану, показао је како извештавање о званичној државној посети може бити мање формално, сочније, животније него што је уобичајено. А кад се, нажалост, тада десио и разорни земљотрес, као изненадан, нов и другачији изазов за репортера, Станојевић се показао у пуноћи својих професионалних својстава.

Задато напуштају, односно проширују, не само појединци него и поједине емисије.

Иако му је основна замисао да подсећа на историју полувековне делатности и на вредности продукције Телевизије Београд, „Трезор” се све чешће посвећује актуелностима. Уз напор да забележи што више аутентичних података, сећања и тумачења аутора некадашњих програма, Редакција за историографију од почетка је слике о прошлости доводила у везу са савременошћу, укрштала их са животом који се тренутно одвија ван оквира телевизора.

Отишао је још корак даље проналазећи поводе, догађаје и јунаке који би се с јаким разлогом могли пре наћи у информативном, документарном, културном програму. Тако је било и с издањем од прошлог петка, односно суботе. У уверењу да овај „Трезор” мора бити поновљен, треба рећи само да је имао двоструку вредност. Прва је приказивање емисије ужичке ТВ 5 под називом „Инклузија Јелене Марић”. Награђена Уницефовом наградом за медијско извештавање о деци, она сама снагом своје упечатљивости за разумевање потреба детета с инвалидитетом чини колико неколико прилога из кампање за инклузију коју однедавно води Радио-телевизија Србије. Друга је део „Трезора” који представља ауторку поменуте емисије, ужичку новинарку Биљану Кузмановић, као такође инспиративан запис о раду једне мале локалне ТВ станице.

Испао из редовног термина у 13 сати због директног преноса из Републичке скупштине, „Трезор” је приказан тачно 12 сати касније.

Каква штета и докле више !?