Кад имам неке сумње, чујем се с Тадићем

Она, као потпредседник и портпарол Демократске странке (ДС), на јавној сцени објашњава и брани ставове своје партије, а у овом интервјуу говори о себи и својим опредељењима у низу односа личне и пословне природе.

Јелена Триван рођена је 4. марта 1973. у Косовској Митровици, а живела је и у Приштини, затим у Крагујевцу, па у Београду.

Дипломирала је књижевност на Филолошком факултету у Београду, а завршила је и специјалистичке студије у Бриселу: „Европске институције и структура ЕУ“.

У браку с Драганом Триваном има двогодишњу ћерку Бјанку.

У ком окружењу сте одрасли?

Одрасла сам у срећној породици уз мајку Десанку, судију, оца Бранислава Марковића, професора на Правном факултету, и двојицу старије браће који су, као и родитељи, завршили правни факултет и сад су судије: Предраг у Крагујевцу, а Милан у Београду. По образовању сам – изрод. Кад сам уписала књижевност, а не право, отац је био љут три месеца. Али, после тога је, ипак, био задовољан.

Чега се сећате из тог периода?

Наши родитељи су имали времена и за каријеру, и за децу. Упознала сам Југославију уздуж и попреко. Много шта сам научила од родитеља, а пре свега колико је важна породица. Мајка ми је дала љубав према уметности. Била је префињена душа која је јако волела сликарство и поезију. А од оца сам наследила јужњачку одлучност, стабилност и упорност. Живели смо у Приштини, а често смо одлазили у Призрен, у нашу породичну кућу, где су се одвијала сва наша славља. То су дани које посебно памтим.

Шта је још обележило Ваше одрастање?

Нажалост, велика туга. Кад сам имала само 12 година преузела сам, као „женска рука”, ту врсту бриге о породици. Мајка се тада тешко разболела и није могла више да се стара о кући и породици. Тада сам била приморана да брзо одрастем и постанем стабилна и зрела личност. Остали смо без ње кад сам имала 20 година.

Колико сад помажете браћи?

Моја браћа су старија и успешнија од мене. Њима није потребна моја помоћ ни у каквом смислу. Они су своје каријере направили одавно. Много пре него ја своју. И зато ме јако боли кад неки људи успехе и напредовање моје браће у служби повезују са мном. А моја браћа не желе да буду уплетени у политику.

Коме се посебно предајете?

Породици пре свега. Отац ми је усадио стари косовски став да „што год у животу направиш, бићеш неуспешна ако немаш успешну породицу”. Зато у породици не штедим себе нимало. Наравно, не штедим себе ни на послу, али само до једне границе која се зове – моја породица. Јер, мој приватни живот потпуно издвајам из политичког.

Ко је више у кући, Ви или муж?

У сваком случају ја. Он је прави Србин, Балканац, који се појављује повремено у кући и повремено обави неки посао. И то само кад зна да сам много љута. Нисам заузета „толико” као он. А ја, кад нешто на послу не могу да завршим, доведем ту и Бјанку. И док се она игра, ја радим.

То су, ипак, радости, а проблеми?

Имам их много. Највећи проблем ми је осећање немоћи на послу. Много шта што видим у Србији не могу да променим. Проблем ми је и што носим терет низа догађаја за које нисам одговорна... Као и што на месту које заузимам морам да прихватим и незадовољство које се везује за целу владајућу коалицију. Посебно ми је жао што људи, заправо, толико мало знају о мени.

Да ли разумете гневне људе?

Нисам неко ко живи одвојен од стварности. Моји пријатељи су махом професори у основним и вишим школама. Људи са којима сам некад радила. То су они који су до јуче штрајковали, јер имају мале плате. Сваки дан сам са комшијама који су пензионери... Али, немам одговор на сва њихова питања. Јер, постоје односи који се, у нашој стварности, не могу објаснити! И онда ме савладају – немоћ и бес.

Зашто сте отишли из школе?

Нисам то учинила својом вољом. Кад се 1999. завршило бомбардовање Србије и кад су почели протести, полиција је претукла ђаке у крагујевачкој гимназији! И ја, после тога, нисам више могла да уђем у те крваве учионице да учим децу књижевности и животним вредностима. То сам казала јавно и директор ме – избацио из школе.

Ко Вас је увео у политику?

Током протеста говорила сам на трибинама широм Србије. Добро сам знала све лидере ДОС-а. Највише сам помагала мањинским и регионалним странкама. А увек ме је занимала борба за људска права. То сам страсно показивала. И Расим Љајић, министар за људска права, понудио ми је улогу свог заменика. На том положају остала сам до 2006.

Које вредности су Вас привукле у ДС?

Тада, 2006, заједничка држава Србије и Црне Горе се распадала. Демократска странка је била у дефанзиви. Напустила је Скупштину. И ја сам из Владе, где сам била заменик министра, дошла у опозициону, Демократску странку. Нисам тражила ухлебљење, тражила сам идеале. И – нашла сам их.

Како доживљавате Млађана Динкића?

Коалиције су увек више склопљене због изнудице и политичке реалности, а не као израз жеља и снова. А како ће се неко у коалицији, и уопште у политици, понашати зависи од његових личних својстава, али и од развијености друштва. Јер, у развијеним демократским друштвима, оно што данас политичари у Србији могу да изговоре било би кажњено за вјеки вјекова. Када уђете у неки савез, онда морате изнад личног ставити заједнички циљ.

Шта планирате за себе?

Наставила сам своје студије и планирам да урадим докторат на Филолошком факултету. Врло радо бих се вратила у професуру. Можда сада на факултету.

Како чувате личну слободу?

Чувам грчевито слободу мишљења и говора, слободу избора. Али ако се односи на слободу креирања живота мислим да се не може у политици и у Србији, оваква каква јесте, имати потпуна лична слобода. То је један велики ријалити шоу. Своју слободу штитим тако што не дозвољавам да мој приватни живот постане део моје каријере. Ужасавам се људи који све ставе у функцију популарности и не примете да су изгубили живот.

Како се борите за последњу реч?

Само аргументима. И у политици и у кући. Ћутим само кад спавам и понекад када нешто не желим да кажем.

Да ли сте оптимиста?

Јесам. Нисам сама. Имам дете. А кад имате дете, морате да будете ведри и оптимистични да бисте такав живот направили. Рођење детета ми је одузело право на депресију, али и посао којим се бавим. Морате веровати у будућност да бисте је изградили.

Кад не говорите истину?

Лаж изједа, од човека прави таоца. Зато, када не смем да кажем истину, ја оћутим, јер не желим да лажем.

А шта Вас плаши?

Више од болести ме плаши губитак ближњих. Имала сам страшне губитке у животу. Живим у великом страху да не изгубим људе који ме окружују. А сопствене смрти се не бојим.

Шта Вам је важно у свим односима?

Поштовање, пристојност, топлина...

Колико дуго сте „ловили” мушкарца?

Увек сам желела породицу, али никад нисам то имала као циљ којим бих се посебно бавила, него нешто што би требало да се деси. Водила сам прави западњачки живот самосталне жене која је све конце држала у својим рукама. Увек сам се о себи сама старала. Зато ми је и брак дошао изненада, после везе од три месеца. Само је наишао, онако као у љубавним романима, на први поглед, и ја сам схватила – то је тај.

Шта подразумева љубав?

Пре свега разумевање, могућност да некоме предате сопствене страхове и одлука да са неким делите живот у свој његовој лепоти и гадости. Као и осећање да нисте сами на свету.

Како чувате физички изглед и здравље?

Прилично сам крхког здравља, али се никако не чувам. Трошим се преко сваке мере. Нисам од оних људи који воде рачуна о себи.

Како доживљавате еротику?

Еротика је страственост. За мене је политика страст којом покушавам да мењам стварност. Не желим да будем само посматрач сопственог живота.

Да ли је оно што браните увек оно што мислите?

Поштено говорећи – да. Зато што се ја, у странци, трудим да оно са чиме се не слажем и – променим. Нисам само спикер. Ја сам истински демократа који се бори за своја уверења. Али, и за туђа, ако ме убеде да су добра.

Како долазите до онога што говорите?

Кад имате чисте политичке ставове, онда је све јасно. Тада само дефинишем страначки став. А кад имам било какве сумње, и кад су то неочекивани догађаји, најчешће се чујем с председником и потпредседницима.

Чију мисао следите?

Моја идеја водиља би била: сумњам, дакле постојим. Биће сам које врло аналитички размишља и које увек поставља питања. Јер, то је предуслов да се пронађе одговор. Не узимам живот здраво за готово. Склона сам сталном трагању за одговорима. Мислим да ме та интелектуална живост одржава и чини критичким бићем које није слепи послушник било које идеје.