Титове скривене московске године

Прва комплетна Титова биографија београдског новинара и публицисте Пере Симића ушла је у ред најтиражнијих историографских књига једног српског аутора. Само у Београду и у Загребу објављена је у 27.000 примерака, а са издањима на словеначком и македонском језику, уз управо објављено треће српско издање („Службени гласник”) њен тираж је за нешто више од годину дана достигао 58.500 примерака.

Иако и данас владају контроверзе око карактера Титовог политичког наслеђа, Симић каже да није очекивао толико интересовање публике за његове књиге о доживотном председнику бивше Југославије.

На нашу констатацију да су томе свакако допринеле стотине нових чињеница о Титу саопштене у седам издања његове књиге у државама бивше Југославије, Симић додаје претпоставку да су томе у прилог ишле и „оскудице које нам је донео либерални капитализам”, од кога су „више очекивали чак и Словенци, а камоли други народи бивше Југославије”.

Можда је, ипак, најважнији трећи разлог.

– Ако није нескромно – каже Симић – у обликовању Титове биографије највише сам имао на уму Борхесову мисао да је најважнија улога књиге да подстакне човека да мисли.

И додаје да је само тим путем могао да оствари свој основни циљ да књигу читају и они који Титу приписују врлине које није имао и они који га оптужују и за оно за шта он није крив.

Међу непознатим чињеницама из трећег, допуњеног издања књиге, издвајају се нови документи о Титовим „скривеним московским годинама”, уочи Другог светског рата, када се Броз борио за наклоност Стаљина и Коминтерне да би га поставили за секретара ЦК КПЈ.

Први пут је саопштен податак где је после стрељања у Москви сахрањен оснивач КПЈ Филип Филиповић; први пут су изнети подаци о последњем уточишту бројних Титових конкурената у борби за власт у КПЈ; први пут је објављено и Титово поверљиво признање да је „заслужан” што је 1938. у Москви ликвидиран генерал совјетске тајне полиције, НКВД-а, сарајевски комуниста Иван Краљ, који је илегално боравио у Француској:

„Из Париза сам у Москву послао писмо да Краља треба повући. Они су га повукли и нестао је послије. Изгледа да је упалило!”

Тако је под крај живота сведочио Тито.

Симић је обелоданио и платформу на основу које су се Тито и његови сарадници по доласку на власт у Југославији обрачунали са онима којима није било по вољи увођење бољшевичког експеримента у земљи. У поверењу, ову платформу је објаснио Титов први помоћник Едвард Кардељ, на једном тајном састанку комунистичких идеолога Источне Европе, одржаном у септембру 1947. у Пољској:

„Ми нашу опозицију не тучемо као опозицију, већ као агентуру енглеског и америчког империјализма, као упориште иностране шпијунске и диверзантске службе. И зато је тучемо безобзирно, физички је истребљујемо, судимо на смрт”, појаснио је Кардељ.

У последње две године, хрватски и словеначки новинари и историчари прогласили су Симића за „најбољег познаваоца Тита у свету” и „највећег светског титолога”.

Свакако и зато што је изнео и низ нових чињеница  о последњим месецима Титове владавине.

– Свесни његовог скорог одласка – истиче Симић – многи Титови сарадници су на затвореним седницама највишег државног и партијског вођства почели да се понашају као обични, нормални људи. Скинули су маске с лица и све отвореније износили тајне податке који су сведочили да је земља дотерала цара до дувара. Југославија је од 1970. до 1979. сваке године трошила осам одсто више него што је стварала; од 1976. до 1979. плате су за 30 одсто расле више од пораста продуктивности рада; од 1970. до 1979.  учешће Југославије у светској трговини смањено је за трећину; производња меса по једном пољопривреднику била је у Југославија иста као и у Бугарској, и тако редом.

На наше питање зашто је прво и друго издање своје књиге у Србији објавио под насловом „Тито, тајна века”, а треће под насловом „Тито, феномен 20. века”, Симић одговара:

– Као главни јунак ове књиге, Тито је данас за читаоце трећег издања мање тајна, а више феномен, него што је то био за читаоце претходних издања ове књиге.

Говорећи о „изузетно повољним” искуствима с промоција и трибина организованих поводом изласка књиге у Хрватској и Словенији, Симић истиче две слике из разговора с читаоцима у Марибору:

– Један учесник Другог заседања Авноја у Јајцу, на коме је Тито крунисан за вођу „нове Југославије”, озбиљно ми је замерио што сам написао да су тон овом оркестрираном догађају дали Титови пратиоци, смештени на галерију Дома културе у Јајцу: „Ја сам био на галерији и могу да посведочим да су они у партеру били гласнији. На сваки предлог председавајућег аплаудирали су и бацали капе увис. Многи од њих нису успели да их после нађу па су на крају остали без капа”.

Други учесник трибине ми је замерио што сам написао да је Тито био владар. Два пута сам му објашњавао да у тој речи нема никакве тенденције, а неко из публике ми је прискочио у помоћ, тврдећи да Тито није био владар, већ цезар, али мој критичар је остао упоран. На крају је ипак извадио 29,70 евра, купио књигу, дошао да се поздравимо и тражио да му се на књигу потпишем – сведочи Перо Симић.

Није залуд Борхес написао да је најважнија улога књиге да подстакне човека да мисли.