Рецепт за губитак

Изјава директора „Галенике” Ненада Огњеновића у којој се правда речима да „сте у прилици и ви бисте некада запослили неког свог” неће, вероватно, помрачити славу подједнако искрене исповести некадашњег министра инфраструктуре Велимира Илића на Јутјубу – „људи много крадете, а да крадуцкате помало, па да вас толеришем”.

Истини за вољу ове изјаве немају исту тежину, али им је заједничко – све је могуће у Србији, земљи у којој су партијски људи амнестирани за све што кажу, па чак и учине.

Истина је, међутим, много опорија. Фармацеутска компанија „Галеника”, чији је власник држава, нашла се на списку губиташа српске привреде. Први пут у својој историји. Мерено различитим могућим стандардима то је свакако преседан. Јер, ова индустрија спада, уз производњу цигарета или оружја, међу најпрофитабилније у свету.

Ми сада имамо рецепт како може да се западне и у тежак губитак. Прописала га је држава уз помоћ партија на власти и високу неликвидност у привреди.

Руководство компаније постављено, наравно, по партијском кључу или, како се сада модерније каже, коалиционом споразуму, правда се да су само платили данак општој неликвидности и курсним разликама. Тврде да су фабрику наследили у лошем стању и да су им потраживања већа од дугова. Чињеница је да пословни амбијент у Србији није баш најпозитивнији на свету и да је држава, која је не само власник фабрике, већ и највећи купац њихових производа, највећи дужник у држави.

Али, може ли се руководство због тога амнестирати? Може ли се вадити на то да имају незахвалну мисију – производњу јевтиних лекова за сиромашне грађане Србије? Фабрике лекова не служе као практикум из неуспешног менаџмента.

Пословни показатељи, а цифре не лажу, кажу да не могу. Компанија је двоструко више задужена у односу на приход, а неки би рекли да је то банкрот у најави. Дугорочне обавезе, које оптерећује кредит за нову фабрику, јесу велике, а чак 40 одсто прихода предузећа иде на зараде што указује да нешто не штима и у расподели.

На информације о лошим пословним резултатима просто је легла оптужба о непотизму на рачун генералног директора. Огњеновић је поштовао препоруку Владе Србије да се плате у државним предузећима не повећавају, али је, гле чуда, фонд плата у „Галеници” повећан читавих 14 одсто. Па где су онда паре кад плате запосленима нису повећане? Инсајдери кажу да су паре потрошене на специјалне саветнике, пензионере помоћнике, који по уговору о делу примају астрономске износе, стручњаке који од струке имају само везе у партији која је добила на управљање ову компанију.

И ту се долази до приче о државним предузећима као партијском плену. Тим фирмама, односно њиховим управницима, као да је неко забранио да послују са профитом. А како би када уз минус од 14 милиона евра повећају фонд зарада за 14 одсто. Тако партијска књижица постаје важнија од његове пословне успешности, а државна предузећа, грцајући у губицима, постаће сутра јевтин залогај у будућој приватизацији.