Разумети Алберта Шпера

Биргит Косовић (1972) добитница је књижевне награде данског недељника „Weekendavisen” за најбољи роман у 2010. години „Двострука земља”, који говори о грађанском рату у бившој Југославији. Рођена је у Копенхагену, где и сада живи, мајка јој је Данкиња, а отац са простора бивше Југославије. „Двострука земља” јој је трећи роман. Према образложењу награде, у овој књизи налазе се неки од најбруталнијих прозних одломака у новијој данској литератури. Прича прати судбину бившег партијског секретара Милована Косовића који, по избијању грађанског рата, бежи из Дубровника и скрива се сам. Биргит Косовић борави ових дана у Београду где ће се срести са студентима данског језика на Филолошком факултету.

Шта вас је подстакло да напишете књигу о рату у бившој Југославији?

Још од детињства отац ми је говорио о нашој породици из Југославије. Као да ми је причао бајке, или приповедао о Хомеровој „Одисеји”, о људима који су у рату, који су убијали и стављали своје животе на коцку због идеала. Моја прва искуства слушања и причања прича везана су за ове разговоре. Међутим, моја мајка никада није била тако добар приповедач. Сећам се да сам је молила да ми опише своју породицу, као што је то чинио мој отац, али она то није могла. Због тога сам мислила да само мушкарци могу да уобличе причу, што ме је растужило јер ипак нисам била рођена као мушкарац.

Да ли сте неке од тих прича искористили у роману?

Неке сам употребила у роману, али ипак то није прича о мојој породици или некој стварној личности. Неке ствари сам изоставила, неке, пак, преокренула и затим додала нове појединости или ликове, зато што сам свом приповедању желела да дам смер. Да будем у могућности да говорим о бившој Југославији као о својеврсном менталном стању: Шта значи бити целина у околностима у којима центрипетална и центрифугална сила преузму међусобну контролу? Центрипетална сила тражи хармонију и једнакост, али је такође и оличење забрана. Центрифугална сила представља ослобођење, али и уништење оне вере која међусобно повезује људе. Тако да градећи уједно и руши. Те силе управљају свиме што је око нас, политиком, религијом, нашим умовима, чак и геологијом. То је животна чињеница. Такође, када пишем не размишљам о политици или о кривици, није ми важно „откуда надире војска” зато што је користим као симбол који означава ментални распад.

Познајете ли некога ко је био у овом рату, како сте се Ви осећали у то време?

Неки чланови моје породице побегли су од рата у Данску. Имала сам тада двадесет година, и иако сам сматрала да је све врло озбиљно, и даље су за мене то биле само приче. Али, приче оживе тек касније у животу. Дуг је то процес, када се ујутру пробудите и када се суочите са оним што вам је неко урадио, или шта сте ви урадили њему. То је као када неко умре и изнова морате да се припремате за суочење са том истином, стога и да умрете са њом још једном. Нисам суштински разумела рат док нисам постала старија, и док ме и друге ствари нису научиле како је то пробудити се ујутру и не бити спреман.

Ако је рат за Вас симбол, која су све значења издаје?

Моја прича говори о бившем политичару који бежи на село када рат почиње. Изнова проживљава издају коју је починио према свима које је волео, као и према сопственим идеалима. Поставља себи питање: „Ко сам ја? „Да ли сам могао другачије да бирам и да будем неко други?” Његова главна издаја је у томе што жели да постане неко други – Небојша. У готово канибалистичком чину он, Милован, узима Небојшин живот. У тренутку када се претворио у човека који је желео да буде, такође је починио и ментално самоубиство. По мом мишљењу, преображај, превазилажење, добре су ствари. Али, ако тежите да постанете нешто што нисте, то је као да сте починили убиство. Промена мора да вас приближи самоме себи. Велико је питање: „Да ли се мењамо само ако смо на губитку и ако изгубимо себе какви смо били?” Или, можемо ли такође поново да препознамо себе, не у паду, већ у успону, чинећи изборе који нас обнављају?

На који начин се односите према проблему ратне кривице?

То да ли су Срби, Хрвати или комунисти добри или лоши није тема мог романа. Људи већ имају изграђена мишљења о овом проблему, и мене та дискусија не занима. Желела сам да опишем Југославију као ментално стање, користећи ликове као што је Алберт Шпер, немачки ратни министар током Другог светског рата. Такви људи занимљиви су управо због начина на које пред самима собом оправдавају сопствене поступке. Али, сви понекад урадимо нешто што себи не одобравамо. Тако, да бисмо могли нешто да урадимо, смислимо причу која нас оправдава. Сви смо такви. Али, ко је жртва, ко је агресор? Можете ли себе да замислите као Шпера, после рата? Да живите са толиком кривицом? Не кажем да је био невин, кажем само: покушајте то да осетите.

Шта мислите о Балкану сада?

Нисам војник, нити жртва у ратовима у бившој Југославији, али мислим да би Балкан био бољи са једним Дезмондом Тутуом. Потребан је сусрет војника и жртава. Убице и насилници морају да препознају бол који су задали, оно са чим жртве живе свакога дана. И када то препознају, жртве морају да насилнике погледају у очи и да им опросте оно што ни сами себи не могу. Жртве морају да схвате како је бити Алберт Шпер. Такође, мислим да се за тај рат треба „захвалити” Титу. Никада није створио институције које би могле земљу да воде у будућност, без њега. Слобода говора најјача је центрифугална сила.

Марина Вулићевић