Лобирање у сивој зони

Од нашег сталног дописника

Брисел – Реагујући на скандал „кеш за амандмане” европских посланика и бивших министара Ернеста Штрасера, Адриана Северина и Зорана Талера, председник Европског парламента Јежи Бузек најавио је крајњу нетолеранцију према корупцији.

Истовремено, Бриселом круже гласине да поменута тројица посланика нису једини који су насели на понуду „банкарских лобиста”, уствари новинара „Сандеј тајмса”, да за новац помогну усвајање повољног амандмана у ЕП. Наводно се од 60 посланика којима су наводно тражили услугу и нудили мито, њих 14 упецало у замку и пристало на такву сарадњу, али то је засад непотврђена информација.

Уобичајен овдашњи коментар на такве вести није „зар је могуће да се то дешава?”, него „зар је могуће да су их ухватили?” У граду у којем се око 20.000 службеника Европског парламента и Европске комисије свакодневно сусреће са исто толико регистрованих лобиста, одговор на оба претходна питања је – да.

У Бриселу се доносе европски закони и регулативе, што објашњава огромно присуство различитих лобија, политичких и економских, а и њихову експанзију у овом веку. Чиновници ЕК предлажу законе, а посланици ЕП улажу амандмане, због чега су они главне мете лобиста у ЕУ, који се труде да са њима изграде блиске пријатељске и пословне везе.  

Лобирање је у Бриселу познато и признато, а уважавање појединачних и групних интереса које лобисти заступају је пракса. Оно што се сматра пристојним и легалним лобирањем и што предвиђају етички кодекси јесте утицање на одлуке посланика и предлагача закона заступањем стручног и аргументованог мишљења.

То је у исто време и пробијање кроз замршену шуму различитих националних прописа и интереса и веома компликован систем одлучивања, па је обично потребно истовремено деловање на више места. Недостатак прописа којима се регулишу правила лобирања у ЕУ отвара простор за многа креативна тумачења појма корупције у својеврсној сивој зони.  

Свима је јасно да је нуђење и примање новца за политичке услуге недозвољено, али ће јужњаци вероватно лакше прихватити позив на ручак или вечеру него Скандинавци. Запослени у ЕК дужни су да пријаве сваки поклон који су добили, од флаше пића до уметничке слике. Поменути Штрасер саветовао је „својим” лажним лобистима – новинарима да позову некога из ЕК на летовање или крстарење и тамо га „омекшају”.

Комисија је недавно у Парламент послала предлог новог прописа којим се забрањује високим чиновницима да прихватају гостопримство изван оквира дипломатске љубазности. Повод за овај предлог био је случај бившег комесара за трговину Питера Менделсона који је током мандата летовао на јахти руског тајкуна Олега Дерипаске.

Занимљиво је да је Немац Фриц Харалд Вениг који је радио за Менделсона такође био „жртва” новинара „Сандеј тајмса” и да је насео на њихову новчану понуду. Он је, како је навео британски лист, пристао на сарадњу после неколико одлазака у ексклузивни бриселски ресторан где је ручао тартуфе. После је поднео оставку, као и Менделсон.

Оставке су поднели и Талер и Штрасер, али упркос громогласној изјави председника Бузека о нултој толеранцији, тешко је веровати да ће њихов случај имати даље последице. Посланичка функција је пре свега државни посао и ако неко треба да истражује сумње у корумпираност посланика, онда ће то чинити национални истражитељи.

Због тога истражитељима Олафа није био дозвољен приступ у канцеларије тројице посланика, које су новинари „Сандеј тајмса” означили као корумпиране. Истрагу ће радије предузети Аустрија, Румунија и Словенија, него што ће дозволити да се тиме бави Олаф.