Од избора до избора

Избори јесу на видику али до јавности још није допрла вест о тачном датуму њиховог одржавања, али предизборна кампања, судећи по иступањима лидера Уједињених региона Србије и Г 17 плус Млађана Динкића отпочела је ових дана као да ће се на биралишта сутра. Истину говорећи, за тог веома агилног политичара, донедавног министра економије и регионалног развоја, предизборна кампања и политички маркетинг никада нису ни престајали чак и када је седео у Немањиној.

Веома ретко дало се разлучити када говори као човек из владе, задужен за опште добро свих грађана, или као страначки првак, коме су у повлачењу конкретних потеза изнад свега интереси своје партије и људи на терену. Недавни случај „Горења”, чија је фабрика и због високих државних подстицаја отишла из Ваљева у Зајечар, само је пример више прагматичног схватања политике, као заната, којим се Динкић бави.

Сада некадашњи, гувернер НБС, па министар финансија, а у два мандата шеф ресора привреде, економије, па и регионалног развоја, креће с причом о томе како се Србија веома споро и неравномерно развија, при чему, ако је веровати агенцијском извештају, „Београд добија скоро све што ова земља створи, а унутрашњост, у којој живи четири петине становника – врла мало и недовољно”. Успут, Динкић се сетио и пореске децентрализације. Што би, како рече, порез из Лознице ишао у Београд, а онда се враћао назад… И све тако редом залажући се за непосредно бирање градоначелника, председника општина и да се – локалним самоуправама врати имовина.

Проблем, међутим, није у овим, тек изговореним речима, већ у ономе што дојучерашњи министар није урадио, а сада иде около и критикујући власт, чији је неизоставни актер већ целу деценију, а све рачунајући на кратку памет бирача, задаје себи и ко зна коме још – нове задатке.

 Уместо да најпре одговори због чега се као министар и најодговорнији човек за равномеран развој земље није изборио за тај идеал и ко га је у томе онемогућио, он то сада на нови политички барјак качи као изборни идеал. А управо се он, док је својевремено био министар финансија у првој влади Војислава Коштунице, борио и изборио за садашњи порески закон и његову максималну централизацију.

Сада, када је израчунао да се политички профит може зарадити на другој страни тврди да му је стало до децентрализације и деметрополизације.

Сваки политичар има право да промени мишљење. Могао је тако у једном тренутку да мисли да је централизација пореза добра и корисна, а да сада не мисли тако. Логично је претпоставити да је Динкић схватио да ће регионализација и децентрализација донети добро грађанима Србије на почетку мандата ове владе, зато што је тада и тражио да се регионализација нађе у његовом министарском ресору.

Али, зашто све што сада предлаже није предложио на почетку мандата него је чекао да га разреше дужности министра и да избори буду на видику? И да ли ће нам за годину, две или пет, пред неке нове изборе Динкић понудити нешто сасвим супротно децентрализацији?