Нагодба о казни није опрост грехова

Сви који ових дана говоре да су Светлани Ражнатовић нагодбом „опроштени грехови”, требало би дa сачекају суђење.

– Медији су постали помало крволочни. За њих је битно да ли ће неко бити у затвору или не, а не да ли је неко крив. Не треба заборавити да суд тек треба да потврди споразум. Он може и да га одбије. Зато није добро да се сада толико коментарише случај који није до краја решен. Тиме се прејудицира и будућа одлука суда и врши се притисак на суд. Споразуми о признању кривице за државу су много економичније решење од дуготрајног и неизвесног кривичног поступка. Држави се тиме штеде паре за сложени поступак, а плаћањем суме договорене споразумом држава стиче одређену вредност. Уз напомену да свако ко је оштећен може остваривати своје право и у парничном поступку, где би ова пресуда служила као доказ – каже за „Политику” проф. др Милан Шкулић, са Правног факултета у Београду.

Упитали смо професора да ли би и други оптужени, који су финансијски моћни, могли да се нагоде са тужилаштвом, као што је, на пример, Дарко Шарић:

– Шарић је оптужен за кривично дело запрећено казном тежом од 12 година, тако да не би могао да се нагоди са државом. За сва кривична дела запрећена казном до 12 година затвора, може се склопити споразум о признању кривице.

Међутим, тек у нацрту новог законика о кривичном поступку биће предвиђено да се споразуми могу склопити за сва кривична дела, без обзира на тежину казне, што би било веома лоше. Такође је лоша и идеја да се окривљени нагодбом обавезује да буде сведок против других оптужених. То би онда заиста личило на „куповину сведока” – каже др Шкулић.

Окривљени нагодбом не избегава ни кривицу ни казну. У томе је суштина овог института, истиче професор. За државу је то много јефтиније, тим пре што се као елемент споразума може предвидети и враћање имовинске користи. Тај споразум може својом жалбом нападати оштећени, што је врло важно због заштите његових права.

Он сматра да је овакав механизам контроверзан, а највећа опасност се и крије у томе што окривљени може да призна кривично дело и закључи споразум са тужиоцем, а онда ако суд не прихвати тај споразум, такво признање формално не важи и не може служити као доказ, „али оно фактички остаје у свести свих оних који знају да је постојало”.

– То би онда могло да на одређени начин прејудицира одлуку суда у даљем току кривичног поступка, без обзира на то што се судија који је одлучивао о споразуму обавезно изузима из поступка – каже наш саговорник.

Александра Петровић

-----------------------------------------------------------

Анегдота о спаљивању књига

– Сад се у коментарима, који су често претерани, убацују многе ствари, па се чак мешају важећа и предложена законска решења. Има и неких који због тога тврде да би спалили своје уџбенике са Правног факултета, вероватно не знајући да данас сличне могућности постоје у целој Европи – каже др Милан Шкулић.