„Ко је ко” – у ренесанси

Ове године свет ће се мало чешће, и више, присећати Ђорђа Вазарија (1511–1574). Пре петсто година, у Арецу је рођен овај будући ренесансни uomo universale – сликар, архитекта, писац и родоначелник историје уметности. Његова чувена дела су палата Уфици (данас галерија) и фрескопис у Палацо Векио у Фиренци, али „опус магнум” су – „Животи славних архитеката, сликара и вајара”(1550). Укупно 159 портрета тосканских уметника, плус ауторова аутобиографија.

Ђорђо Вазари је овај спис посветио деспотском војводи Козиму I де Медичију, из Фиренце, у чијој је служби био у својству дворског кустоса. „Животи” су очаравајући дефиле животописа, по узору на Плутархове „Биографије славних људи” и уједно оригинално сведочанство о ренесансној уметности и уметницима. Својим делом Вазари формира профил уметника ренесансе као нови тип који се разликује од претходних пуких мајстора познатих по својој техничкој спретности. Архитекте, сликари и вајари представници су нове струке која ужива поверење и углед у науци, и они самобитно одређују дух уметности.

Ход историје уметности Вазари види као трочлани процес, „успон-зрење-пад”, чему следе цикличне обнове. Ернст Гомбрих, један од најутицајнијих историчара уметности 20. века, међутим, такву концепцију оцењује као окамењену догму цикличне динамике. Сложена интеракција „уметност – биографија уметника” стоји у фокусу Вазаријевог историографског концепта над којим су се многа копља ломила. Одавнo је противречно расправљано о тези – у којој мери живот индивидуе доприноси поимању уметности, односно да ли је историјски контекст битан за поимање биографије уметника? Хердер је учио да је познавање живота индивидуе свакад добитак. Хегел је биографију „светско-историјске индивидуе” сматрао „великом историјом”. За Јакоба Буркхарта фокусирање на индивидуу и психу уметника нема посебног значења. Хајнрих Велфлин, Буркхартов ученик, заговарао је историју уметности без аутора, постулирајући тиме строгу историју стила и анализу форми. Та дихотомија ни у данашњем дискурсу није престала. Отуда Вазарија не треба читати само као извор, већ ваља проникнути и у његову херменеутичку формулу, односно схватање и тумачење уметности и историје у њиховом међупрожимању. Један англосаксонски историчар вели да је „целокупна историја уметности заправо фуснота Вазарија”.

И заиста, без његове грандиозне биографске фреске „Животи”, шта бисмо данас знали о титанима уметности ренесансе – Ђоту, Чимабуеу, фра Анђелику, Рафаелу, Брунелескију, Донателу, Ботичелију, Леонарду да Винчију, Микеланђелу...? Вазаријеви текстови одишу наративним полетом, акрибичним детаљима и запањујућом историјском ерудицијом, а његов језик је сложена лингвистичка пређа фирентинског чинквечента у коме се реторика неоплатонизма преплиће с модерним језиком. Више него Винкелманова „Историја уметности у старини” или Хегелова „Предавања о естетици”, „Животи” представљају угаони камен целокупне историје уметности и незамењиви „who is who?” из периода италијанске ренесансе.

Зоран Андрић