Волите ли Србију

У недељу је, по статистици, славило две милијарде људи у свету, а у Србији сигурно већина њеног укупног становништва. Пошто су истовремено васкрсење Христово обележавали и православци и католици као „најрадоснији хришћански празник”, требало је очекивати да Србија проведе тај (и неколико околних нерадних дана) у спокоју, слози и добростивости.

  Али, не лези враже. Без политике као зле коби свакидашњице, овде се не може, она је гуши, трује и не да да се на њу и на трен заборави. Тако су у најновији политички игроказ безобзирно уплетене и светиње (или тачније речено „светиње”), и верници и атеисти, и духовници и лаици. Сценарио аутора подржали су, логично, његови саборци, али су се вољно укључили и његови противници, уз појединце су се умешале и институције, на сцену су своје рефлекторе усмерили медији... Сви су, свесно или несвесно, помагали да се у радњи дође до снажније тачке кулминације, иако се од почетка заплета знало да ће у расплету доћи до „хепиенда“. Много вике ни око чега.

 Сад се сви актери прерачунавају, процењују шта су и колико добили а шта изгубили – односно како ће проћи на изборима кад их буде. Датум, због кога је све и почело, сад више није важан, али би могло бити важно колико ће грађана, после свега, уопште бити спремно да изађе на биралишта.

И зато се, отворено или увијено, предизборна кампања, уз свесрдну медијску помоћ, наставља, а политичари, партијски лидери, министри упињу се да покажу ко од њих више воли Србију.

„Волите ли Србију?”, упитао је све нас Јован Мемедовић насловом последњег издања емисије „Сасвим природно”. Само на први поглед изгледало је неумесно повезивање „патетичног” упита „баналним” поводом. Али, довођења у везу љубави и ђубрета имало је смисла. Поражавајуће слике плутајућег отпада по језерима, обале река оковане пластиком, шибље „процветало” најлон кесама, овог пута дуж Лима и Дрине, драстично говоре о безосећајности према земљи Србији, њеној лепоти и здрављу, о лакоћи загађивања околине, о немоћи да се савладају сопствена и колективна неодговорност, бахатост, себичност. Оних који прљају толико је да никад није довољно оних који за њима чисте.

Па кад је о доказима љубави реч, теже је, уклањањем пирамида од смећа, подичити се нечим што се не види него, подизањем бетонског обелиска оним што се види надалеко.

Поводом овог другог испричана је баш ових дана и једна лепа прича о Србији. Уочи прве годишњице новог Авалског торња приказан је документарни запис Милоша Бата Милатовића „Феникс са Авале” То је сведочанство о седам година труда, ентузијазма и истрајности, о даровању и солидарности, о знању и способностима, о удруживању у племенити подухват без партијских подела, о спрези знаних и незнаних у заједничкој жељи да се врати и оживи НАТО бомбама срушен симбол Београда.

Од самог почетка лично посвећен акцији за обнову, Милатовић је помно бележио како се постепено ширио „покрет за Торањ” да би овај порастао до своја 204 метра. Свако ко је у томе на свој начин учествовао потврдно је одговорио на питање из наслова.