НАЈБОЉА ОПОЗИЦИЈА

Српска политика је пуна бизарности. Једна од мени најдражих јесте однос ЛДП и СРС. Сви полазимо од тога да су они најљући непријатељи, будући да се налазе на супротним странама политичког спектра. Ипак, многи су већ приметили да се то непријатељство некако не види. ЛДП највише напада Коштуницу, узгред критикујући Динкића, па и Тадића. Са друге стране, омиљена мета напада за СРС је Тадић, при чему често и Коштуница и Динкић бивају поткачени. Али, ма колико да пажљиво пратите дешавања на нашој политичкој позорници, тешко ћете се сетити да су челници ЛДП и СРС нападали једни друге.

Радикали, када их новинари приупитају за ЛДП, презриво одмахују руком. ЛДП је за њих маргинална странка, патуљак недостојан да један политички џин обрати пажњу на њега. Њима је главни противник Тадић, а како се ЛДП шири на рачун ДС то некако испада да су они на истој страни. Радикале као да не занима идеологија, већ искључиво проценти: имаш 23 процента – ти си ми непријатељ; имаш 5 процената и нагризаш оног од 23 – ти ми дођеш нешто као тактички савезник и зато те нећу дирати.

Ни ствар са ЛДП није много другачија. Радикали су у трвењу око бирача са Коштуницом, тим "издајником 5. октобра". У овој фази ЛДП револуције, ипак, најважније је отргнути Тадића од Кoштунице и наметнути се као идеолошка авангарда ДС. Како каже Чедомир Јовановић: "Верујем у могућност партнерства ДС и ЛДП. Под условом да Демократска странка напусти пројекат кохабитације Тадића и Коштунице и да се посвети реализацији циљева које је поставила ЛДП" ("Политика", 12. јануар 2007). Дакле, тек када Коштуница буде изолован и маргинализован, а ДС се посвети "реализацији циљева које је поставила ЛДП" на ред ће доћи и радикали. Дотле, ЛДП не ратује са СРС.

И не само да не ратује. Код челника ЛДП, када говоре о радикалима, осећа се и једно искрено дивљење или бар узбуђење због величине будућег радикалског изазова. Они третирају бираче СРС као непрегледну масу полудивљака, али баш је њихова бројност и нецивилизованост оно што је изазов за праве револуционаре. "То су гласови неписмених. Ми имамо два, можда и три милиона функционално неписмених грађана, дакле, грађана који нису у стању да пристојно обаве ниједан посао и то су гласови Српске радикалне странке" (Никола Самарџић, "Пешчаник", 9. март 2007). Решење проблема СРС, међутим, само је образовно или културно питање. "Радикали су у великој већини океј, њих само треба ставити у други контекст. (...) Они уопште нису проблем – дај ми РТС на годину дана и сви радикали ће да вичу – живео Волфганг Амадеус Моцарт!" (Милутин Петровић, "Пешчаник", 9. фебруар 2007).

Зашто су радикали тако захвални за цивилизовање? Зато што то нису равнодушни дивљаци, већ страсни, верујући дивљаци. "Људи који се пале су људи који верују у нешто, а када неко у нешто верује, ти можеш и да га промениш. (...) Они нису муљатори. Они су, у крајњем случају, људи који имају неку врсту храбрости, знаш, то су људи добровољци. Кад је био рат, они су стварно узели пушке и ишли тамо. Нису само седели овде и причали против Ђинђића, него су ишли у рат. (...) Само ми дај праву полугу и три четвртине радикала ће променити мишљење, то није никакав проблем (Милутин Петровић, исто).

Ово увиђање је потпуно тачно и, додајмо злобно, искуствено утврђено управо на примерима самих челника ЛДП. Неки од њих су, пре садашње ЛДП фазе, доиста били примерни српски националисти. Сви се сећамо Чедомира Јовановића из студентских дана, који целива десницу Патријарху или одлази у Острог како би га крстио лично владика Амфилохије. И људи који су друговали са осталим ЛДП челницима могу вам испричати сличне, данас често невероватне приче. Но у том преображају од страсног националисте до страсног грађанисте нема ничег чудног. Сви мењамо мишљења, само што ће неко са положаја умереног грађанисте отићи најдаље на положај умереног националисте, док ће страсне природе, гдегод да се упуте, увек изабрати крајњи, радикални положај. И у томе ЛДП, када су радикали у питању, види своју шансу.