Катанац за вечну љубав

КРАЉЕВО – Љубав одолева времену, јер многи и данас верују да она може бити вечна и непролазна. Ко тако не мисли, тај и не воли истински и искрено..., чули смо од младих, које смо затекли на Мосту љубави у Врњачкој Бањи.

Ту, на једној од дванаест ћуприја преко Врњачке реке низ је доказа о заљубљености и заклињања у верност, међусобним страховањима да осећања не спласну, о љубавним тајнама... На стотине је ту "закључаних" љубави и нико не зна колико их је данас "откључано", односно да ли су и сада заједно Саша и Цеца, Горан и Гоца, Зорица и Мики... или је само катанац на огради моста остао да сведочи о лепоти нечијих заблуда у младости.

Но, свеједно, лепа је та замисао маштовитих људи из врњачке туристичке организације да љубав подстакну и "упишу". Стога није важно да ли уопште има истине у њиховој причи или је све измишљено. Успели су, углавном, да је као легенду прошире а говори о томе како су се давно, у освит Првог светског рата у Врњачкој Бањи заволели учитељица Нада и официр Реља. Њихова љубав пленила је, тврде, пажњу тадашњих Врњчана, а налазили су се најчешће на овом мосту, где су се једно другом и обећали. Међутим, рат их је раздвојио, наочити официр Реља је све битке преживео али се у домовину, због лепе Гркиње, није вратио... Нада је патила, копнела и млада умрла... Та прича, кажу, била би и заборављена да није инспирисала песникињу Десанку Максимовић да напише "Молитву за љубав", једну од најлепших љубавних песама. Тако су после заљубљене девојке, страхујући да и њих "љубав" не напусти, ту на мосту за љубав молиле. Своје љубавне везе симболично су на разне начине "везивале", а последњих месеци, према препоруци људи из врњачког туристичког центра, млади парови љубав катанцима "закључавају". Тако је на овом мосту сада већ на стотине закључаних катанаца са исписаним именима, надимцима, иницијалима заљубљених, а у реци исто толико бачених кључева да их нико не пронађе и никад не употреби.

Иако за исту "ствар", мало је другачији тај ритуал за љубав у студеничком крају. Тамо, покрај древног манастира, у оближњој шуми већ две-три деценије два дрвета расту и старе заједно. Да ли је тако природа удесила или је неки чобанин њихове гране у досади уплео кад су тек из земље изникла никоме није познато, углавном сада су спојена да их ни дрвосече не желе раздвојити. Е, испод њих пролазе млади парови, нарочито они које љубав и слога напуштају а свађе долазе, молећи да све буде као раније и да се баш као ова два дрвета до краја живота "једно на друго ослањају".