Књижевност и политика

Откако је на Балкану оскрнављена „светост свакодневице” и откако се време дели на пре и после „последњих ратова”, и у култури се махом дешавају исте ствари. „Тргује се” песницима, као у најскареднијој верзији Гогољевих „Мртвих душа”, и то у дневнополитичке сврхе, а чињенице се затим у одређеним тренуцима селектују по потреби. Ништа ново.

Тако је и у случају нове реакције Друштва хрватских књижевника, који су осудили уврштавање дела хрватских писаца, између осталих и Марина Држића и Ивана Гундулића, у едицију „Десет векова српске књижевности” Матице српске. То је груб насртај на хрватску културу, према оцени тамошњих писаца, који као да у сваком тренутку стоје пред Међународним судом правде, осуђујући стару српску хегемонију и геноцид, тачније „културоцид”, који је довео, како још кажу, до великих крвопролића.

Међутим, Миро Вуксановић, главни уредник издавачког центра Матице српске, своје аргументе у прилог едицији „Десет векова српске књижевности” темељи на двојној припадности дубровачких писаца, а још је, најављујући тај пројекат, пре две године, истакао да ће у „едицији бити заступљена књижевност писана на српском језику, на свим његовим ’облицима’ и наречјима, у десетовековном времену и на свим просторима”.

Тако је објаснио присуство и дубровачких и бококоторских песника ренесансе, барока и просвећености, па и Држића и Гундулића, при том указавши на то да поштује њихову пуну сродност са источнохерцеговачким говорима, што значи да су њихова дела изворно настала на народном штокавском, а не на чакавском и кајкавском наречју. Пре две године, у време објаве концепције едиције, па ни пре годину дана, када је објављена књига поезије Дубровника и Боке Которске 15, 16. и 17. века, није било никаквих саопштења хрватске стране поводом „културоцида”.

Занимљиво је да је недавно поново био актуелан и спор Матице хрватске у Сарајеву и београдске Задужбине Иве Андрића око тога ко је заправо носилац ауторских права за објављивање дела овога нобеловца. Прво је Задужбина тужила Матицу хрватску у Сарајеву, јер је Андрићева дела уврстила у едицију „Хрватска књижевност у БиХ у сто књига”, и спор добила у Општинском суду у Сарајеву, а у другом степену одлука је препуштена Кантоналном суду. И у овом случају ствар се може посматрати са више страна, а истина може да поприми шизофрено лице.

Ипак, због чега нам се дешавају овакви спорови? Најпре због тога што стално присуство ратних разрачунавања онемогућава сваку помисао на појам „заједничке” баштине или језичке традиције, раскомадане на четири назива, и због тога што се естетика сећања заснива на пригодном прекрајању историје. Слично ће бити све док општа и политичка култура не посегну за много вишим нивоом.