Немац открива тајне панчевачког масакра

Панчево – Милан Јакшић, директор панчевачког Архива, Јозефа Франка назива „старим сарадником“. Панчевачким архивистима помогао је својевремено да дођу до драгоцених докумената из бечког архива. Сада је опет у Панчеву јер истражује околности које су претходиле убиству 36 Панчеваца, неколико дана пошто су немачке трупе ушле у град 1941. године.

Повод да се упути у Србију и прекопа документа у архивима Београда, Новог Сада и Панчева је неколико негативних реакција у Немачкој које су уследиле после изложбе „Завичај на Дунаву“ и изложбе о Вермахту, после које су се појавили коментари „о наводном злочину у српском Панчеву“, каже Франк. На обема, по мишљењу Франка, била су изложена или „документа“ сумњиве вредности или су, пак, фотографије стрељања и вешања у Панчеву коментарисане тако да се по сваку цену одбрани злочин.

Стицајем околности, Франк, аутор више књига о историји 20. века, стигао је у Панчево само неколико дана пошто су Панчевци, седам деценија после овог злочина окупатора, на месту погубљења, суграђанима поставили спомен-плоче. Интересантно је да је отац Јозефа Франка из Сакула а мајка из Јабуке, помало разуме српски али га не говори. Аутор је монографије о Сакулама.

Очекује да ће до краја године објавити књигу о злочину у Панчеву 1941, а како је сигуран да ће бити реакције опонената који ће вагати сваку његову реч, каже, све своје тврдње жели да поткрепи документима. Мањој групи Панчеваца за које је очекивао да му у истраживању могу помоћи изложио је оно до чега је дошао.

Франк помиње више повода за освету Немаца: 21. априла на Новосељанском путу пронађена су два мртва немачка војника, а тих дана извршен је и никада до краја неразјашњени наводни „напад“ на окупаторску војску из Православног гробља. Пре уласка Немаца у Панчево 1941. локални фолксдојчери покушали су да разоружају припаднике 8. пешадијског пука. У том окршају један Немац је погинуо а осморо их је одведено и после извођења пред преки суд стрељано негде код Сремчице.

Све, међутим, говори, каже Франк, да су у Панчеву, у знак одмазде, убијени невини људии да су неке епизоде које су имале за циљ да оправдају недело потпуно измишљене. Он као пример наводи „документ“ који је приложио Готфрид Кесел, званични сниматељ Вермахта, који је омогућио да се филм о погубљењу у Панчеву први пут види 1997. године. Он је за изложбу о Вермахту приложио скицу наводног тунела који је повезивао гробље, из којег је пуцано на немачке војнике, са кафаном преко пута гробља. Непобитно је утврђено да такав тунел нити је постојао нити је могао постојати. Скица непостојећег тунела делује комично. Александар Тополовачки је, каже Јозеф Франк, обешен само зато што је био учесник демонстрација против Тројног пакта, 27. марта, а професора историје Јована Максина пријавила су два ученика да је наводно критиковао Хитлера. Испоставило се да су ђаци хтели само да заплаше професора, а он је због те дојаве завршио на губилишту. Професор Мирко Сковран је страдао јер је био председник панчевачког „Сокола“ чији су припадници пред окупацију били наоружани. Маријан Новак је стрељан јер је код њега пронађена парадна сабља.

Херман Брум, панчевачки Немац који се добровољно пријавио да буде џелат, каже Франк, због размирица са неким суграђанима јавно се хвалисао да ће када његови сународници дођу неке обесити. Примио је за обављени посао 33.000 ондашњих динара.

Читајући оно што је о овом догађају код нас објављено, Франк каже да се, зачудо, у нашим писаним и усменим причама о овом догађају углавном не помињу они који су били главни актери страдања ових невиних људи. На прво место, по кривици, немачки историчар ставља Михаела Рајзера, прво самозваног а онда стварног команданта панчевачке полиције. Показао нам је његову слику коју је пронашао трагајући за доказима о панчевачком масакру.

Рајзер је, каже Франк, погинуо као припадник дивизије „Принц Еуген“, баш као и џелат Херман Брум.