Родни крај не заборавља

ПРОКУПЉЕ – На градилишту у Улици Југ-Богдана, главној чаршији у Прокупљу, ових дана је много радника са разних крајева. Миливоје Насковић (47) овде поставља украснe плочицe. рођен је селу Царевце, у општини Косовска Каменица и није од оних који су у лето 1999. године морали да беже због албанског терора.

Овамо се иселио тек пре нешто више од годину дана. Није, вели, продао ни кућу, ни окућницу, а ни педаљ од 20 хектара земље, као што многи раде. Морао је, ипак, са женом и деветоро деце да то све напусти и да потражи неке нове крајеве где би могао да опстане.

У родном крају то је више било немогуће, каже. Има доста земље, ораница, ливада, воћњака и шума, али пара нема. треба купити ђубриво, семе, хемикалије. Живело се највише од оваца, крава, коза, свиња... Али, времена су постала тешка, па ни ово благо више није могло да опскрби једанаесточлану породицу.

– Фабрика керамичких плочица давно је зарасла у коров, као и рудници магнезита, олова и цинка – каже Миливоје док товари у колица камене плоче које мајстори постављају дуж главне прокупачке улице. – Нема тамо на Космету перспективе – вели резигнирано.

– Не кукамо само ми Срби, можда још више кукају и Шиптари. Ако си окренут, као и већина, само пољопривреди, не можеш да саставиш крај с крајем. Не могу да грешим душу, нема толико њихових притисака на нас, ни претњи. Можда и због тога што су око нашег Царевца, које је мешовито село, насеља са српским живљем: Јасеновик, Бољевце, Бушинце... Па и у њима је остало нешто мало стараца као и у мом селу. Нико од Албанаца, изгледа, више не мари да купује земљу као раније. Наравно да је не бих дао ни за какве паре, а сутра бих се вратио кад бих могао да рачунам да ће ми држава помоћи да оживим пољопривредну производњу.

– Овако, уточиште сам нашао у Јагодини, где ми је удата најстарија ћерка Сања и где је брат, после рата, изградио кућу. Није ни до пола завршена, али смо сви ту, имамо где да легнемо и можемо да пронађемо посао "на парче". Тако радим ја, а тако и моја два сина, Саша (25) и Ненад (23). Прикупи се толико пара да не гладујемо. Хвала Богу, све деветоро деце су ми живи и здрави. За њих се и мучим и ето дошао сам чак у Прокупље – казује Миливоје Насковић, возећи тамо и амо колица напуњена плочицама и, као узгред, напомену шефу да не "губи време" са новинарима.

Питамо Миливоја, шта је њега и његову супругу Благицу руководило да се одлуче за толико деце.

– Рачунали смо – каже – да ће наша земља бити јача уколико има више деце. Нећу да верујем да то, ипак, није тако. Нас су, уместо подршке, "пребацили" Центру за социјални рад, где нам удељују по две хиљаде месечно! И то тек на три месеца, а треба од нечега живети – каже Миливоје. – Отуда бих, кад бих могао, окумио власника ове фирме, којег сам случајно срео у Београду, недавно, кад се поправљала Немањина улица. Кад је чуо да имам деветоро деце, позвао ме одмах да радим. Ево, већ сам трећи месец на терену. Обиђем, повремено, породицу у Јагодини.

– Морају да се надгледају: Зоран је у трећој години машинске школе, ћерка Тамара у првом текстилне, син Жељко у седмом, Горан у петом разреду основне, а Александар управо полази у предшколско. Имамо и Немању којем су три године и који се не одваја од мајке – прича Миливоје.