Краљево, град дипломатије и силе

Краљево – Током минуле манифестације „Ноћ музеја” у Краљеву стална музејска поставка била је обогаћена и експонатима које су прикупили колекционари из овог краја, а знатан број њих био је посвећен Првом светском рату и солунцима. У једној од витрина нашла су се и три занимљива документа о „краљевачкој дипломатији“ пред први светски сукоб, односно предаји града без борбе, а у другом углу, у оквиру сталне поставке, документа и предмети о партизанско-четничкој борби за град и октобарском страдању цивила.

Нису стручњаци краљевачког музеја имали намеру да додатно подстакну деценијску полемику о дипломатији, сили, издајништву, патриотизму... али она овде одвајкада постоји, некад притајена а некад јавна и отворена.

Три поменута документа, писани говор тадашњег председника општине, списак и признаница, говоре о једном догађају из Првог светског рата. Реч је о догађају почетком новембра ратне 1915. године, када су аустријске и немачке трупе, упркос снажном отпору Дринске и Дунавске дивизије, брзо ушле у Краљево. И, већ сутрадан, на главном градском тргу подигнут је спомен од мермера над гробом једног од непријатељских војника, каплара Фрица Милера. Чак је натпис на спомену био угравиран позлаћеним словима, а цвеће посађено…

Зашто тако брзо споменик окупаторском војнику који је био само каплар?

Наиме, тадашња општинска власт, са председником Јовицом Стојковићем на челу, одлучила је да град преда без даљег отпора и борбе уз обећање од Немаца да народ не гине, варош не страда. Делегација, предвођена Стојковићем, упутила се у немачку команду надомак града. Тамо су команданту саопштили своју намеру о чему сведочи и говор који је кћерка поменутог председника општине Даринка Стојковић, касније професор Београдског универзитета, поклонила краљевачком музеју. Говор је Немцима прочитао Ђорђе Радић, професор Пољопривредне школе, пошто је добро говорио немачки: „Господине команданте, као председник општине овог града (мисли се на Стојковића, прим, М. Д.), част ми је да вам у име грађанства предам град Краљево. Предајући власт у ваше руке, уверавамо вас да ћемо се вашим наредбама и прописима строго поверавати а чврсто сам уверен да ћете ви штедети животе и имања наших грађана…” То је од немачке команде прихваћено и Немци су у град ушли у маршевској колони, на челу које је био поменути каплар Милер.

Кад су дошли до центра, један српски војник, заостао при повлачењу, сакрио се иза оближњег хотела „Париз“, нанишанио и опалио из карабина. Једним хицем је убио немачког каплара а онда побегао преко Ибра према Гочу.

То је разгоропадило команданта, али су Немци пристали да не врше терор, уз исплату контрибуције од 500.000 златних динара. Пошто је општинска каса била празна, богати људи, понајвише трговци, скупили су једва 50.100 динара, а Немци на ту суму, ипак, пристали.

Но, после годину дана, при повратку немачке команде и одласку на друге фронтове, тај новац је враћен уз услов да се подели краљевачкој сиротињи о чему сведочи и изложена признаница.

А, познато је, почетком Другог светског рата Немци су окупирали град на Ибру. Међутим, партизанско-четничке снаге више од месец дана држале су блокаду Краљева. Стога је у самом граду од 4. октобра 1941. године владала паника, страх и борба за преживљавање. Радње су биле затворене, храна није пристизала, јер је последњи пазарни дан одржан 3. октобра те године. На нападе четника и партизана са околних брда, а у једном покушају и заједничким тенковским уласком у град, фашисти су сурово одговарали светећи се цивилном становништву. За пет октобарских дана стрељано је, према до сада прикупљеним подацима, 2.190 недужних грађана. Било је и тада „дипломатских“ покушаја, преговора са окупатором од председника општине Душана Крстића и владике Николаја Велимировића, али је то и тих дана и касније сврставано у кукавичлук и издајништво.