Нормални људи са психичким проблемима

Да би се неко душевно разболео мора да има велику душу, полу у шали, полу у збиљи каже Драган Југовић (49), председник Удружења „Душа” које окупља кориснике психијатријских услуга и чланове њихових породица. Он се од своје седамнаесте године бори с неразумевањем, страховима и предрасудама околине. Иако га је болест омела да заврши студије електротехнике, Драган живи у срећном браку и окружен је пријатељима који га нису одбацили када су сазнали за његову дијагнозу. Отворено говори о проблемима с којима се суочавају ови људи а кроз које је и сам пролазио.

– Ми смо нормални људи с психичким проблемима. За психијатријског болесника је најважније да научи како да живи с болешћу, да не узима алкохол и психоактивне супстанце и да има редован сан, а ако се он поремети то значи да нешто није у реду. Психијатријска болест је хронична и циклична, смењују се добре и лоше фазе, али с њом може да се живи. Као што дијабетичар живи са својом болешћу, тако и ми узимамо лекове и можемо да будемо друштвено корисни. Међутим, психијатријски болесници су медијима често представљени као агресори и убице, иако душевна болест није „предуслов” да се почини кривично дело. После Хичкоковог филма „Психо” људи су почели да зазиру од особа с менталним проблемима, иако је број пацијената који почине кривично дело мањи од једног промила – каже Југовић.

Чињеница је, како наводи наш саговорник, да се због страхова и предрасуда околине, људи с менталним проблемима смештају у психијатријске азиле који се налазе на периферијама градова и на маргинама интересовања друштва и често представљају последњу животну адресу за психијатријске болеснике.

Југовић каже да се више од 30 година лечи и додаје да је на својој кожи и на својој души искусио пуно значење речи „стигма” и „аутостигма”.

– Због односа који друштво има према психијатријским пацијентима и ја сам се стидео своје болести. Иако је моја породица била уз мене од момента постављања дијагнозе, ми смо 25 година крили моју болест од комшија и познаника – све док једног лета није дошла Хитна помоћ да ме води у болницу. Прошло је доста времена док нисам отворио душу својим пријатељима. Неки од њих су заувек избрисали мој број телефона из свог именика, али са већином сам остало у блиским односима – прича Југовић.

Уз велику логистичку помоћ Међународне мреже помоћи, Драган је основао удружење „Душа” и с поносом каже да је оснивање удружења од стране пацијената који се сами боре за своја права светски тренд, јер „већи ефекат има када особа која је смршала 30 килограма рекламира неку дијету, него када о њој прича лекар”.

На питање – какве проблеме имају особе с менталним тегобама, он каже да та дијагноза је попут каменчића бачених у воду прави концентричне кругове у свим сферама живота – породичном, емотивном, социјалном и професионалном. Често се дешава да особе изгубе посао ако послодавац сазна за њихову дијагнозу, а још чешће да неко не може да добије посао јер се на разговору за посао постављају питања типа – да ли сте служили војску и зашто сте ослобођени те обавезе и да ли имате неке хроничне болести. Иако је по Закону о раду послодавац дужан да на сваких 20 радника запосли једну особу са инвалидитетом, нико неће да запосли психијатријског инвалида, објашњава Југовић.

– Дијагноза прави готово непремостиве проблеме у личним односима, јер нико не жели да се забавља или да ступи у брак са особом која има менталних тегоба. Због тога највећи број психијатријских болесника живи сам. Неки од њих раде неколико година па оду у инвалидску пензију, која износи 12.000 динара, неки добијају социјалну помоћ у износу од 7.000 динара, а неки су наследили породичне пензије. Велики број њих живи сам, што их чини лаким „жртвама” рођака који их проглашавају за „пословно неспособне” па им узимају имовину а њих смештају у доживотне азиле – каже Драган Југовић.

Катарина Ђорђевић