ПУТУЈУЋЕ НАСИЉЕ

Осама бин Ладен, можда жив, можда мртав и даље је маскота "неформалног" насиља. Његова Ал каида већ дуго није хомогена, и осим харизматичног гуруа, нема чврсто језгро. Свака насилна група, која успе да изведе удар, може себи да пришије чувени терористички лого. Нико неће тражити заштиту ауторских права, важно је да се види и чује.
У теорији неселективног насиља, можда је најважнија тензија ишчекивања. Неколико месеци већ није било ударне сензације. Британска полиција је летос обзнанила одбрану Лондона од неке опасне групе, али је тај подвиг, ако га је уопште било, брзо заташкан.

Искуства тог неоствареног напада постала су неугодна за путнике који лете: све личне ствари су једно време држали у провидним пластичним кесама. Без течности, наравно, јер су нападачи, наводно, кренули у акцију са аеросолним експлозивом. А он је, "пре мућкања", у бенигном течном стању, без типичних особина, нити смрди нити мирише, нити испарава.

Али, не треба сумњати у сналажљивост и креативну интелигенцију терориста модерног доба. Они ионако имају све предности: време, место, циљ и модел напада. Кад се добро припреми, а буде још под солидном обавештајном заштитом, терористички удар је неодбрањив.

Пре неколико година у Београду је одржано занимљиво саветовање о модерном насиљу. Неко му је кумовао: "Србија, западна капија тероризма". Нешто као војна крајина која ће ваљда спречавати поход ка центру Европе. И то у часу кад је континент већ био нападнут, а ћелије оне маркетиншке фирме већ дуго живеле у његовим метрополама.

То је била само једна идеја о могућој стратегији Србије. Али, замисао има много мана, мада је пала на памет овдашњим експертима за наведену врсту посла. Балкан би, на основу најгоре солуције, био центар заустављања опасних људи, јер је то подручје, напросто, идеално за такве скупове. Да ли би то значило да балканске државе желе монопол на борбу против континенталног тероризма?

Вероватно не, али амбиција регионалних експерата је пре свега разумевање оне верзије насиља, која је понегде позната под именом "транзитни тероризам". Он би могао да буде опасан ако земље пропутовања постану поље деловања. А феномен "западне капије" им управо указују на такву погодност.

У актуелном распореду снага тог специфичног насиља, Србија није превентивни терористички циљ. Није у овом часу, из разлога који се тичу политичког и медијског значаја региона. И наравно, због релативно дефанзивне позиције ове државе у владајућем разумевању "светског тероризма". То ће рећи да Србија не учествује у реалној акцији било где, а која би могла да јој се врати као противудар.

Све те околности, које су уз остало и извор многих контроверзи, нипошто не стављају Србију у апсолутно безбедну сферу. Разлози нису претерано драстични, али они не смеју бити игнорисани. То су пре свега ратни рецидиви, "муџахедински синдром" у Босни и на Косову, неке реваншистичке најаве, као и већ наведено транзиционо комешање.

Али, косовски проблем је централна српска траума. Неки стручњаци, који су се већ бавили "западном капијом", предвидели су непосредну терористичку експанзију Албанаца по читавом Балкану. Посебно, кажу они, ако Косово не добије независност.  

 Такве процене углавном спадају у "експертске алибије за све и свашта". Ако се догоди нешто слично, следи оно "Рекох ли вам ја!" Ако не, онда још боље. Плашење народа овде је омиљена тема, без обзира да ли је реч о камену из космоса, или другој врсти судњега дана.

Сигурно је да се не смемо храбрити без разлога. Али, нема много околности које би произвеле "албанску терористичку експанзију" по српским градовима. Не зато што њихови бомбаши воле Србију, него њихове милитарне вође ипак поседују неки ниво политичке писмености.

Дакле, Албанци крећу у насиље само кад су сигурни да ће им се то политички исплатити. И само тамо где су пројектовали државу. Сценарио о терористичком бесу после државотворног разочарања, одавно је опште место, и тешко је веровати да може бити остварено као систем.

Ако Србија негде пошаље своје војне јединице да "праве мир", или да га одржавају снагом оружја, онда је опасност много већа. Такве идеје су постојале пре неколико година, чак је неко увежбавао професионалне одреде за акцију у Ираку и Авганистану. Све то у оквиру хипотезе да "Србија мора да се бори против тероризма далеко од својих граница!"

Да ли баш? Лоша искуства неких држава убедљиво негирају наведени политички софизам. Далеко од граница, то би пре могло да значи добру размену информација о опасним људима и њиховим плановима.

Своје место међу безбедним државама Србија може да сачува мудром политиком уздржавања и спасоносном резервом према коначним циљевима моћних савезника. Наравно, ако их будемо имали.