Срце се хлади у фрижидеру

Лазар Димитријевић (1935), сликар, песник, романописац, музичар, уметник је изузетно занимљиве и професионалне, и животне биографије. Рођен је у Прилепу, у Београду је завршио Академију ликовних уметности. Постдипломске студије наставио је на Краљевској академији лепих уметности у Стокхолму. До 1996. живео је у Шведској, потом до 2004. у Енглеској. Имао је тридесетак самосталних изложби, много више у европским градовима, него код нас, као и велики број колективних изложби. Аутор је збирки песама: „Грлате самоће” и „Сен неман” (1982), „Две поеме” (2007), „Вермерова светлост” (2010), романа „Стокхолмски празник лета” (1994) и „Стокхолмске кантате” (2008). Добитник је читавог низа признања за ликовну уметност и књижевност.

У Уметничком павиљону „Цвијета Зузорић” у Београду, 2007. године, одржана је његова ретроспективна изложба под насловом: „Реминисценције и атрибути материје”, а годину дана касније, у Галерији САНУ у Новом Саду, приређена је тематска изложба с насловом „Разорени олтар”. Поводом изложбе у „Цвијети Зузорић”, Станислав Живковић је написао да су се код Лазара Димитријевића, сликара чије је дело настајало између Београда и Стокхолма, „традиција и интернационализација сусретале у срећном односу, мирећи формалну, историјску, па и метафизичку структуру”. Објавио је четири збирке песама, дружио се са многим нашим познатим писцима: Браном Петровићем, кога су звали Пајсије, Браном Шћепановићем, Бранком Миљковићем, Данилом Кишом... Седели су, најчешће, у „Прешерновој клети”. Често је долазио и Слободан Марковић, познатији као Либеро Маркони, а с њим је увек ишао један песник (Димитријевић не може да се сети његовог имена), који је свирао на малој хармоници. Посебно памти дружења са Вељком Петровићем, који је тада био директор Народног музеја. Скоро две године, све до његове болести, шетали су сваког дана од 12 до 12.45 – од Народног музеја до Калемегдана, и назад.

Показује ми писмо Вељка Петровића, из 1953. године, у којем, између осталог, пише: „За приложене стихове (реч је о песмама Лазара Димитријевића), могу рећи да одају осетљиву песничку нарав, али, мени то одаје још више твоја проза, она је изврсна”. Миодраг Павловић, у писму послатом 1997. каже: „Чини ми се да је твоја поезија надахнута, осећајна, инвентивна, али има извесну стилску неопредељеност”.

За Лазара Димитријевића  је посебно значајан роман „Стокхолмске кантате”, написан на више од 700 страна, са много елемената аутобиографског.

– Покушао сам да напишем роман о томе шта се догађа људима који су се обрели у једном другачијем друштвеном систему од онога у којем су се навикли да живе. Одлучио сам се да литерарно осветлим конфронтацију двеју култура, два различита начина мишљења и вредновања. Како досељеници и Швеђани могу да се приуче да живе заједно. У роману је реч и о конфликтима, недостатку разумевања и толеранције, сумњичавости, предрасудама, злоби, понекад мржњи, понекад љубави, али и о расизму, свесном или несвесном – објашњава Димитријевић.

Окосницу романа чини усуд једног „византијског” Србина, који се са својом романтичном уметничком природом сучељава с практичном и прагматском Шведском. Он живи између два света, чезне за оним старим који још постоји у њему, али истовремено тежи да се прилагоди новом, који граби ка вишем стандарду. Привикава се комфору, као и личној слободи, али истовремено осећа како му се срце хлади у фрижидеру. Чезне за мирисом цвећа и песмама из завичаја, али не види могућност повратка.

Лазар Димитријевић је свирао  класичну гитару и компоновао. Наследио је Јована Јовичића на тада једином курсу класичне гитаре у Београду (1964/65). Шведска телевизија снимила је два документарна филма о Лазару Димитријевићу: „Арлекин на Хеторгету” и „Моја слика Шведске”.

Место га не држи, тесно му је у Србији. Планира да крајем године отпутује у Португалију. У сусрет новим узбуђењима и новим искушењима.

Зоран Радисављевић