Жена тешко може да уђе у мој „филм”

Милош Шобајић (66), академски сликар, декан на „Мегатренд” факултету за уметност и дизајн, добио је ових дана велико признање. Холандски милијардер Меленштајн, власник галерије „Данубијана арт музеум” од око 2.000 квадратних метара на дунавском острву код Братиславе, уступио му је цео изложбени простор од 18. јуна до 21. августа. Биће то још једно место у Европи које ће Шобајић обележити својим сликама и скулптурама.

Његова дела красе око 20 музеја у свету, храмове уметности у Њујорку, Риму, Амстердаму, Паризу, Атини, Чикагу, па и у Шенјангу где је Шобајић гостујући професор.

Од 1972. до 2005. је живео у Паризу, а због рада на факултету сада је у Београду. Ускоро одлази на одмор у Боку, па у Париз.

У браку с Лотос, која је недавно преминула, није имао деце.

Шта носите у „Данубијана арт музеум”?

За ову прилику носим око четрдесет слика, које су, углавном, великих димензија, и око десет скулптура од којих је једна висока шест метара.

Како сте ушли у сликарство?

Мој отац Војо је из уметничке породице која је у Никшић донела све прво: прву библиотеку, први оркестар, прву читаоницу. Моји дедови су школовани у Паризу заједно с краљем Николом. Још кад сам имао пет година, отац је у мени видео сликара. Кад сам га питао колико зарађује Мило Милуновић, рекао ми је: „Више него Тито”. И тако ме је убедио.

Чиме се бавио Ваш отац?

Одмах после Другог светског рата био је војни аташе у Паризу, а затим генерални конзул у Истанбулу, па амбасадор у Израелу, Авганистану, Румунији... Говорио је перфектно енглески, француски... А ја, нажалост, само француски.

Ко Вас је учио сликању?

Били су то професори Раденко Мишовић, Младан Србиновић и Цуца Сокић. Они су ми поставили високе критеријуме и у уметности и у животу, а ја сам чак строжи од њих. Увек настојим да будем бољи не само од других, него и од себе.

Како сте бирали сликарски пут?

Учећи заволео сам ренесансно сликарство. Посебно барокног Каравађа, па ми је то био узор. И данас сматрам да је он највећи сликар. После сам, преко Боша и Бројгела, открио невероватан свет ране ренесансе. Тако сам и почео да сликам серију слика с милион фигура, онако, мало бошовски.

А после тога?

Нашао сам себе кад сам отишао у Париз 1972, две године после завршетка академије. Прве године су нас помагали моји и Лоткини родитељи, али брзо сам се снашао. Нашао сам галерију, склопио уговор и припремио прву изложбу у Паризу, а после годину дана и у Њујорку. Експресионизам, који негира реализам и импресионизам, постао је мој правац кретања у сликарству.

Шта поручујете разапетим мушким телом у покрету?

То је тело које раширених руку прима човека који му „долази” у сусрет. То може да се „чита” као распеће, али гледам га као прихватање другог човека који „иде” ка њему. А тај силовити корак мог човека на слици је корак у неизвесну будућност. Или другачије: силовито примам људе к себи и силовито правим корак напред.

А где Вам је женско тело?

Немам таквог описа женског тела. Мушко тело је снажније, чвршће и силовитије. Жена тешко може да уђе у овај „филм” који ја сликам. Моја је жеља да прикажем човека, који се, у затвореном простору, у том паклу, који се врло често зове и живот, бори за себе, али и за исконску жељу свих нас да из њега изађе. То ми је централна тема. Увек била и остала.

Да ли сте Ви изашли из тог бурета барута?

Таман ми се учини да јесам, а већ сутрадан видим да нисам. И то чиним из дана у дан. Сваки дан завршим са неком малом победом, а ујутро видим да нисам победио, па крећем изнова. И борба се наставља. С највећим задовољством.

Колико кошта Ваша слика?

До 30.000 евра. Толико за њу може да добије мој галериста Немац Франк Пажес. Он дође код мене, купи слику или скулптуру, па их препродаје. У тој трансакцији он може да заради као и ја. И то је уметност.

Који музеј у Београду је Ваш?

Сви су затворени, па немам ниједан. Али, Београд је мени музеј. Док сам живео у Паризу мислио сам да је Београд само за забаву. Дођем, видим пријатеље и вратим се у Париз да радим. А сад сам у Београду још вреднији. Имам 66 година и осећај као да тек почињем да живим. То је заслуга Београда.

Где се одмарате?

Раније смо ишли у Далмацију. Лотос је пореклом из Шибеника, а моји су имали кућу у Млинима поред Дубровника. После последњег рата прешли смо у Боку, у прелепу Костајницу, преко пута Пераста. Али, то је за мене крај, нећу више ићи на тај део обале због успомене на Лотос. Измислићу нешто ново.

Како Вам је без Лотос?

Грозно ми је. Јуче сам сликао у атељеу и плакао. Много сам сад осетљив. Међутим, догодило ми се нешто неочекивано, а лепо; док сам сликао питао сам се: „Где је она сад, шта ради, с ким је, у ком свету живи?” И одједном ми нешто каже да она, у ствари, живи у мени, и да гледа мојим очима, дише мојим плућима. То ме тако смирило да сам га оберучке прихватио као истину.

Да ли сликари живе дуже?

Искуство ми каже да је то могуће. У мом послу нема журбе и нервозе. Кад су то питали Аралицу, који је живео 97 година, имао је духовит одговор: „Зато што сликари бораве у боровој шуми. Раде терпентином, а он се прави од борових иглица.”

-----------------------------------------------------------

Ренесанса из Лувра ме препороди

Да ли одлазите у Лувр?

У Лувру тражим само ренесансу. То је нешто тако лепо да сам увек запањен кад станем испред нека слике из тог доба. То су дела уметника из 14. века: Анђелика, Бизанела... Њихове слике су искрене, готово наивне, и до те мере ме одмарају да из Лувра изађем препорођен. Али, мој начин рада је окренут на другу страну.