Замислите Србију...

Србија већ девет недеља чека да добије четврту демократску владу од 2001. године. Странке демократског блока налазе се пред великим бројем препрека. Чини се да на путу новој влади не стоје Косово или програм. Састављање нове владе задире у саму суштину постојања странака садашњег демократског блока. Први проблем представља чињеница да је скоро 35 до 40 одсто бирача суштински гласало за странке које теже радикалној промени државне политике.

Вољом бирача, те странке нису само опозиционе, већ и антисистемске. Дакле, као што би две трећине бирача престало да подржава СРС уколико би ова на било који начин прихватила политичку и економску реалност Србије после шест година транзиције, тако би и садашњи узлет ЛДП, у случају било каквог споразума са било којом другом странком осим Тадићевог ДС-а, доживео неумитан крај.

У тешкој позицији су и странке које данас преговарају о састављању нове владе. Шест година је најпопуларнија међу њима била једна од оних које су изван власти (од 2001 до 2003 – ДСС, од 2004 до данас – ДС). За то време, оне су направиле већ превише компромиса, оптерећене су претешким скандалима, своје чланове претворили су у клијенте, а бираче у муштерије. Притом, уставом одређени систем учинио је државу слабом и неодлучном. Полупредседнички систем, дефинисан по узору на француску Четврту републику, довео је до тога да читава државна политика почива на компликованом консензусу странака. Изборни систем и везивање посланика за странке довели су парламентаризам до апсурда. Од ранијег, у ком су се посланици јавно руководили личним, а не народним интересима, претворио се у кулоарске споразуме мале групе моћних и никоме одговорних људи.

Зато данас још увек немамо владу. Разлози кризе врло су једноставни и тривијални. Наиме, после више година надања да ће успети да елиминишу једна другу, ДС и ДСС су данас приморане да делују заједно. Однос две странке могао би пре да се изрази у некој латиноамеричкој ТВ сапуници него у озбиљној политичкој или историографској расправи. Укратко, уколико ДС добије место председника владе, ДСС ће за неку годину вероватно завршити на политичкој маргини, можда и горој од оне на којој је таворила пре седам година. Уколико, пак, ДСС добије премијера, противници садашње владе запитаће се да ли је ДС била искрена током свих ових година и да ли је иза читавог сукоба који је тешко оптеретио реформе, стајала искључиво борба за власт.

Идеја да се питање кандидата за председника Републике, премијера и председника Народне скупштине, повежу, није нова. Али, док је до пре неколико година то била само заостала традиција из времена великих демократских коалиција против Милошевићевог режима, данас је то израз тежње да се прерасподели и релативизује одговорност. Са Коштуницом као премијером и ДСС-ом као подршком, Борис Тадић би имао мање шансе да постане председник републике. Мит о највећој демократској странци, која треба да преузме све најважније дужности у држави, док би је остале заузврат подржале, развејала је управо ДС, још 2004. године, када је одбила да подржи споразум осталих странака демократског блока. Зато данас ова странка и не инсистира много на избору њеног кандидата Божидара Ђелића за премијера. Ипак, настојање да премијерско место Коштуници буде наплаћено тако што би већина министара у влади били кандидати ДС-а, такође ће наићи на противљење ДСС-а и Г17 плус, који ће настојати да у складу са изборним резултатима буду макар квантитативно, ако не и квалитативно изједначени са ДС-ом у влади. Притом Г 17 плус не наступа баш са исправних позиција. Сетимо се да је пре само шест месеци ова странка срушила владу због несарадње с Хашким трибуналом. Данас међутим њен вођа не поставља било какав услов макар симболичних, персоналних промена у МУП-у и Министарству одбране.

Криза ће, наравно, бити превазиђена. Никоме се, а нарочито ДС-у и Г17 плус, не исплати да поново иде на изборе. Ипак, после стварања нове владе, већ више година етаблирана владајућа олигархија мораће да се суочи са изазовима са свих страна. Опонент јој неће бити само незадовољство транзицијом гласача СРС, већ и незадовољство њима самима као представницима демократског блока, које ће артикулисати ЛДП.

Решење за такво стање, које у Србији траје од 2000. године, представља коренита ревизија недавно усвојеног устава. Србији је потребан репрезентативан парламент. Можда је излаз у предлогу Изборног закона који је саставио млади политиколог Драгиша Живковић, којим је гласачима омогућено да у оквиру листа кандидата, сами на изборима одређују ко ће ступити у парламент. На путу демократији стоји и установа председника републике чија су овлашћења мала, а демократски ауторитет велики. Замислимо да уместо председника, који не брине само о држави, већ и о својој странци, мандат премијеру поверава један уставни монарх. У европским монархијама процедура је јасна и једноставна, зна се како се окупља већина, како саставља влада и колико је времена за то неопходно. Тако је Блер 1997. само један дан после избора већ представио свој кабинет.

Историчар