Прилагодимо се животу кад већ он неће нама

Када неко жели да увек у свему буде најбољи и сигуран да му се ништа лоше неће десити у овом свету без икаквих гаранција, онда он често постаје плен анксиозности и панике. Ова стања искусило је око 60 милиона људи на планети и управо о њима у новој књизи „Страх од живота” говоре психолози Рената Сенић и Небојша Јовановић.

Свеже штиво популарне психологије на једноставан начин увлачи читаоце у свет паничних напада: човек убрзано дише, осећа да му се зноје дланови и да ће се онесвестити, доживети инфаркт, полудети, све због неке нејасне и нереалне опасности.

– Анксиозност је нездрава емоција, претерана брига, непријатност, напетост и ишчекивање нечег лошег, а да се не зна шта је то. Паника је ескалација анксиозности, када су људи анксиозни зато што су анксиозни – објашњава Рената Сенић.

Аутори објашњавају узроке и симптоме ових емоција, предлажу терапију и технике самопомоћи. Наша саговорница додаје да су сви понекад осетили зебњу, али да је невоља са онима којима стрепња поремети свакодневицу тако да више не могу да резонују нити да се усредсреде да раде и уче. Плашљиво ишчекивање је, према рационално-емотивно-бихејвиоралној терапији коју у књизи заступа наша саговорница, резултат превеликих и нереалних очекивања које појединци имају од себе и других, али и од живота.

– Јавља се код људи који су перфекционисти или код оних који имају низак ниво толеранције на фрустрације. Они не могу да поднесу да нешто неће бити онако како су замислили и не трпе ризик који носи и могућност неуспех.

Зато се зебња и јавља као одбрана од потенцијалног фијаска. Иста је логика са страхом од отвореног простора, прилажења и ступања у контакт са другима, хиперхондријом и депресијом – боље је да се повучем, сакријем, да не пробам и онда не могу ни да пропаднем.

– Ако се неко плаши да ће бити одбијен, онда ће развити анксиозност и социјалну фобију па неће никоме прилазити. Осамиће се у своја четири зида која га наизглед спасавају од непријатних последица. Али највећа непријатност управо и јесте то што човек бежећи од непријатности пропушта живот – упозорава Рената Сенић и додаје да је наше поднебље као створено за развој анксиозности јер родитељи претерано штите децу која, као људи, не знају како да се суоче са проблемима.

– Одрасли који нису развили толеранцију траже све, сад и одмах. А живот је прилично незаинтересован за то шта ми хоћемо.

Ј. Стевановић

-----------------------------------------------------------

Један проблем, две терапије

Терапија коју у књизи описује и у пракси примењује Рената Сенић заснована је на ставу да је анксиозност резултат нереалистичних мисли. Нису важни догађаји већ начин на који их ми тумачимо.

– Не смемо да размишљамо у крутим и апсолутистичким терминима: Ја морам да нађем добар посао, да будем савршен, да имам извесност – објашњава Сенић чија техника помаже особама да промене начин на који мисле, а циљ је флексибилно и реално размишљање.

Психоаналитички приступ Небојше Јовановића полази од тога да се испод површине често крије неки неосвешћени конфликт. Несвесна љутња према, на пример, родитељима или партнеру, замаскира се у анксиозност и панику.