Послекомунистички Алцхајмер

Прилог „Лакоћа клеветања” у ,,Политици”од 16. јуна је занимљив као аутобиографско сећање појединца разапетог између комунистичке прошлости и антикомунистичке садашњице. Акценти исказани у поменутом сећању потврђују налазе истраживања сећања бивших комунистичких кадрова у више европских земаља. О чему се ради?

Да се не лажемо, није било омладинског руководиоца који се није Титом клео. Не треба их цитирати. А мало је било истих који нису клели Тита када је то постало некажњиво. И то ћемо прећутати. Занимљивији је механизам селективног сећања. Реч је о реорганизовању аутобиографије комунистичких кадрова чије су сличности показали Д.Барбу у Румунији и М.Сабров у бившем ДДР-у. Ове аутобиографије нису реални одраз прошлости него су више живи процес стварања смисла и јачања самопоштовања. Бивши кадрови у новим условима кроје друштвеноприхватљиви животопис. Како?

Тако што негују друштвенокоректна сећања и о социјализму говоре онако како је данас пожељно да се о томе говори. Тврдња да је титоизам био тоталитаран јесте коректно друштвено прихватљиво сећање које више говори о субјекту који прихвата друштвено прихватљиву прошлост него о самој прошлости. Сабров и Барбу су показали како бивши комунистички руководиоци скоро спонтано заборављају повластице које су имали на власти и памте само нелагоде након пада с власти. У реорганизованом сећању остају неспоразуми са влашћу и информативни разговори, а моћ које су као кадрови имали у социјализму се заборавља. Да ли зато што је сваки его несвесно тоталитаран и радо себе види као жртву?

Не, истраживачи кажу да је реч о новом типу сећања. ,,Овладано сећање”се у психолошком погледу разликује од свесног прагматичког искривљавања прошлости. Реч је о исконструисаној и поступно осмишљаваној самоуверености о властитој неприлагођености у пропалом систему. У то је најпре потребно убедити себе, а потом околину. Ово сећање је масовно, а циљ му је глачање аутобиографије. Врхунац је став: ,,Иако сам био у партији, био сам унутрашњи дисидент”. Овим је самопоштовање осигурано. Али овај напор се лако разоткрива суочавањем записаних ранијих гледања са данашњим. Тешко је веровати да је шеф српске омладине могао бити скривени антититоиста. Раскорак између ранијих ода Титу и данашњих демонизација сведочи о дотеривању аутопортрета.

Наравно да се овај раскорак не признаје, већ се, како су истраживања сећања кадрова показала, најчешће накнадно инсценирају тобожњи сукоби са несталим режимом (фиктивни сукоб са партијским комитетом, прецењивање властитог значаја за службе безбедности, тобожње рано идејно разилажење са марксизмом и сл.). Овим се не жели рећи да поменутих сукоба, сумњи и надзора над интелектуалцима у социјализму није било, али, по правилу, што је дисидентство било аутентичније, то је потоње солунашење било слабије. Истински дисиденти углавном не солунаше, већ то чине конвертити да би пренаглашеним покајањем одолели неповерењу нове средине.

Овде није циљ да се моралистички покаже ,,издаја интелектуалаца”него да се скрене пажња на снагу надређеног савременог антититоистичког поретка сећања који ломи бивше комунисте. Није реч о издаји него о непоузданости сећања. Ако је, наиме, код истог писца јуче самоуправљање било најпотпунија демократија, а данас је исти режим облик тоталитаризма, онда је неизвесно како ће исту прошлост тумачити сутра. Народски речено, најтеже је први пут преверити.

Ако је за утеху, конверзија, тј. темељита аутобиографска реорганизација искуства интелектуалаца, среће се у свим послесоцијалистичким режимима. Па ипак, упркос масовности која је прелетаче нормализовала има некенеотмености у прихватању политички коректног сећања на титоизам и у самовиктимизацији (виђењу себе као жртве или као дисидента). На сличан начинбило је неотмено и у титоизму упорно истицати партизански борачки учинак као покриће неограничене власти. Како онда остати бар пристојан, ако је већ тешко бити отмен?

Треба најпре распознати, а онда избегавати политички коректно сећање. Треба имати идентитет. А то значи остати истоветан са собом и код дубоких промена околине. Социолошки речено, идентитет није одговор на питање ко си него да ли си остао исти упркос другачијим нормативним структурама очекивања. Или, брате, отворено признати заблуду. Неће због тога никоме пасти круна са главе.

професор на Филозофском факултету у Београду