Poslekomunistički Alchajmer

Prilog „Lakoća klevetanja” u ,,Politici”od 16. juna je zanimljiv kao autobiografsko sećanje pojedinca razapetog između komunističke prošlosti i antikomunističke sadašnjice. Akcenti iskazani u pomenutom sećanju potvrđuju nalaze istraživanja sećanja bivših komunističkih kadrova u više evropskih zemalja. O čemu se radi?

Da se ne lažemo, nije bilo omladinskog rukovodioca koji se nije Titom kleo. Ne treba ih citirati. A malo je bilo istih koji nisu kleli Tita kada je to postalo nekažnjivo. I to ćemo prećutati. Zanimljiviji je mehanizam selektivnog sećanja. Reč je o reorganizovanju autobiografije komunističkih kadrova čije su sličnosti pokazali D.Barbu u Rumuniji i M.Sabrov u bivšem DDR-u. Ove autobiografije nisu realni odraz prošlosti nego su više živi proces stvaranja smisla i jačanja samopoštovanja. Bivši kadrovi u novim uslovima kroje društvenoprihvatljivi životopis. Kako?

Tako što neguju društvenokorektna sećanja i o socijalizmu govore onako kako je danas poželjno da se o tome govori. Tvrdnja da je titoizam bio totalitaran jeste korektno društveno prihvatljivo sećanje koje više govori o subjektu koji prihvata društveno prihvatljivu prošlost nego o samoj prošlosti. Sabrov i Barbu su pokazali kako bivši komunistički rukovodioci skoro spontano zaboravljaju povlastice koje su imali na vlasti i pamte samo nelagode nakon pada s vlasti. U reorganizovanom sećanju ostaju nesporazumi sa vlašću i informativni razgovori, a moć koje su kao kadrovi imali u socijalizmu se zaboravlja. Da li zato što je svaki ego nesvesno totalitaran i rado sebe vidi kao žrtvu?

Ne, istraživači kažu da je reč o novom tipu sećanja. ,,Ovladano sećanje”se u psihološkom pogledu razlikuje od svesnog pragmatičkog iskrivljavanja prošlosti. Reč je o iskonstruisanoj i postupno osmišljavanoj samouverenosti o vlastitoj neprilagođenosti u propalom sistemu. U to je najpre potrebno ubediti sebe, a potom okolinu. Ovo sećanje je masovno, a cilj mu je glačanje autobiografije. Vrhunac je stav: ,,Iako sam bio u partiji, bio sam unutrašnji disident”. Ovim je samopoštovanje osigurano. Ali ovaj napor se lako razotkriva suočavanjem zapisanih ranijih gledanja sa današnjim. Teško je verovati da je šef srpske omladine mogao biti skriveni antititoista. Raskorak između ranijih oda Titu i današnjih demonizacija svedoči o doterivanju autoportreta.

Naravno da se ovaj raskorak ne priznaje, već se, kako su istraživanja sećanja kadrova pokazala, najčešće naknadno insceniraju tobožnji sukobi sa nestalim režimom (fiktivni sukob sa partijskim komitetom, precenjivanje vlastitog značaja za službe bezbednosti, tobožnje rano idejno razilaženje sa marksizmom i sl.). Ovim se ne želi reći da pomenutih sukoba, sumnji i nadzora nad intelektualcima u socijalizmu nije bilo, ali, po pravilu, što je disidentstvo bilo autentičnije, to je potonje solunašenje bilo slabije. Istinski disidenti uglavnom ne solunaše, već to čine konvertiti da bi prenaglašenim pokajanjem odoleli nepoverenju nove sredine.

Ovde nije cilj da se moralistički pokaže ,,izdaja intelektualaca”nego da se skrene pažnja na snagu nadređenog savremenog antititoističkog poretka sećanja koji lomi bivše komuniste. Nije reč o izdaji nego o nepouzdanosti sećanja. Ako je, naime, kod istog pisca juče samoupravljanje bilo najpotpunija demokratija, a danas je isti režim oblik totalitarizma, onda je neizvesno kako će istu prošlost tumačiti sutra. Narodski rečeno, najteže je prvi put preveriti.

Ako je za utehu, konverzija, tj. temeljita autobiografska reorganizacija iskustva intelektualaca, sreće se u svim poslesocijalističkim režimima. Pa ipak, uprkos masovnosti koja je preletače normalizovala ima nekeneotmenosti u prihvatanju politički korektnog sećanja na titoizam i u samoviktimizaciji (viđenju sebe kao žrtve ili kao disidenta). Na sličan načinbilo je neotmeno i u titoizmu uporno isticati partizanski borački učinak kao pokriće neograničene vlasti. Kako onda ostati bar pristojan, ako je već teško biti otmen?

Treba najpre raspoznati, a onda izbegavati politički korektno sećanje. Treba imati identitet. A to znači ostati istovetan sa sobom i kod dubokih promena okoline. Sociološki rečeno, identitet nije odgovor na pitanje ko si nego da li si ostao isti uprkos drugačijim normativnim strukturama očekivanja. Ili, brate, otvoreno priznati zabludu. Neće zbog toga nikome pasti kruna sa glave.

profesor na Filozofskom fakultetu u Beogradu