Словенија и Србија од ЈУ до ЕУ

Зашто је демократизација у Словенији била успешна и зашто је она прва држава из бивше Југославије која је ушла у ЕУ? Двадесет година словеначке државности су истовремено период тумарања Србије од СРЈ, преко СЦГ до данашње неомеђене државе. После заједничког живота у Краљевини СХС и СФРЈ, Словенија и Србија су се међу првима разишле, да би данас успоставиле вероватно најбоље односе међу бившим југословенским републикама.

Плурализација ових друштава текла је различито. Политички плурализам у Словенији је настао на критици комунизма и на идеји независне и суверене државе. Уместо вишепартизма, политичка елита у Србији залагала се за „нестраначки плурализам”. До смене режима у Словенији дошло је 1990. победом ДЕМОС-а, а у Србији тек 2000. победом ДОС-а. И ДЕМОС и ДОС су се распали по остваривању својих главних циљева. ДЕМОС након референдума, националне независности и новог устава. ДОС се распао недуго након политичких промена.

Цивилно друштво, које је у Југославију и дошло преко Словеније, почело је са захтевима за грађанским правима и слободама и демократизацијом, а наставило са процесом изградње државе и самосталности Словеније. У јавном животу стварана је оптимална клима за промене деловањем алтернативних покрета и организација. Представници цивилног друштва, најпре су деловали у опозицији, али су се убрзо нашли и у самим структурама моћи.Са друге стране, цивилно друштво у Србији је током деведесетих било „потиснуто” и „притиснуто”. У другој половини деведесетих дошло до обрачуна са њим и кажњавања новинара, медија и универзитетских професора. Политичка елита Словеније је разумела изазове промена и није прибегавала репресији, већ је трагала за компромисима. Иако се ради о континуитету политичке елите, она је била посвећена демократизацији. Под вођством Кучана реформисани СК играо је на две кључне карте – националну на спољнополитичком плану и либералну на унутарполитичком. У Србији је обрнут случај. Милошевић је више енергије трошио на очување комунизма и Југославије него на демократизацијуСрбије. Сматра се да се демократизација у Источној Европи брже одвијала у земљама са мањим етничким поделама а спорије у дубље подељеним друштвима. Словенија је национално хомогено друштво и није имала своје Косово, југ Србије и Санџак. Словенији је одсуство рата, осим „десетодневног” са делом ЈНА на територији Словеније (1991), олакшало демократизацију. Србија је била инволвирана у конфликтена подручју бивше Југославије, помажући Србима који су тамо живели. Кулминација је био сукоб на Косову и интервенција НАТО-а 1999. године. У Словенији се демократска транзиција одвијала у неупоредиво бољим социјално-економским условима. За разлику од Србије, Словенија је била најразвијенија република у бившој Југославији. Позитивном току демократизације помогла је и благовремена конституционализација. У Словенији су најпре усвојени амандмани на Устав 1989. године, а потом и Устав 1991. године. У Србији је Устав 1990. усвојен пре вишепартијских избора. Након промена 2000. пропуштена је конституционална шанса,а Устав из 2006. је већ биозрео да се мења. У Словенији су демократске промене праћене широким консензусом главних политичких актера о отцепљењу и учлањењу у ЕУ и НАТО. На референдуму за улазак у ЕУ гласало је 89,61 одсто грађана, а за улазак у НАТО 66,02 одсто (2004). У Србији не само да тога није било, већ и данас има странака које сматрају да „Европа има алтернативу”. Консолидацији демократије у Словенији допринео је и процес европеизације. На том путу, Словенија је имала подршку важних држава Западне Европе, што се показало раним признањем независности – Немачка у децембру (1991), Ватикан и ЕУ у јануару, али и Русија у фебруару (1992). Са друге стране, Србија је од 1992. до краја деведесетих била под санкцијама УН. У међусобним економским односима ове две државе постоји дисбаланс. Инвестиције Словеније у Србији су око тримилијарде евра, а српске инвестиције у Словенији око 46 милиона евра. Политички односи су у успону, ако се изузму повремене „придике” Јелка Кацина.

И Словенија је имала неке транзицијске дилеме, али за разлику од Србије њена демократија је консолидована а делотворна словеначка држава иако има своје проблеме дели судбину европских држава а не западног Балкана (бивша Југославија минус Словенија плус Албанија),које тим проблемима тек теже. У Србији се „само” двадесетак година касније, у односу на Словенију може чути „Европа сада (Европа здај)”.

ванредни професор Факултета политичких наука