Марш милијарди

Зар смо обарали Берлински зид да бисмо сада ударали главом у Кинески зид и зар смо скидали „гвоздену завесу” да би се опет над нама надвиле „црвене заставе”? Не ловите вештице него захвалите Кини што према Европи наступа као „добра вила” и помаже да се ублаже финансијски потреси у Унији.

Овакве полемичне крајности, какве подуже трају поводом растуће улоге Кине у светским пословима, чуле су се и поводом управо завршених посета њеног премијера Вен Ђијабаоа Немачкој, Британији и Мађарској. Званичници и бизнисмени све те три земље исказали су задовољство новим аранжманима с далекоисточном економском велесилом, док су им многи медији, активисти за људска права па и поједини стратези, замерили да су, зарад материјалних интереса, госта поштедели оштрих примедби на рачун тамошњег „ауторитарног уређења”, као и да су прихватили „спољну игру” којом се „продубљују, а не умањују, европске несагласности”.

Разврставања око „кинеског случаја” ће потрајати и вероватно израсти у најдужи битан глобални спор овог века. Ситуација измиче искуству а засад и машти: први пут се држава којој је на челу комунистичка партија уврстила у водеће економске снаге капитализма, па и међу главне купце дугова у које су запали системи по чијим се рецептима, тржишним и идеолошким, обликовао савремени свет.

Разлике се повремено ублажавају свођењем на „питање времена”. Тако их представља и Хенри Кисинџер кад указује да Кина политички рачуна на „стрпљивост”, а Запад на „брзе резултате”, док ствари економски иду другачије са убрзавањем Кине и успоравањем Запада.

„Сутрашња Кина биће земља пуне демократије… без демократије нема социјализма, без слободе нема стварне демократије, без осигуравања економских и политичких права нема реалне слободе.” Наведено звучи као опомена Кини, али је то цитат из чланка њеног премијера у лондонском „Телеграфу”. Дакле, крајњи циљ није споран, само је „питање времена”, на шта упућује и акцент, који је пренела Синхуа, из говора председника Ху Ђинтаоа, поводом текућег националног обележавања 90. годишњице КП, да ће „Кина још дуго бити у примарној фази социјализма”…

Дуго ће бити и привикавање на брзорастућу силу. Почео је „најдужи марш”, констатује лондонски „Гардијан”, уз асоцијацију на ратни „Дуги марш” после кога су Кином 1949. завладали комунисти.

А тренутно, Кина „узима Европу под своје” и профитира док споразумима с појединачним земљама продубљује нејединство у континенталној Унији, сматра утицајни Европски савет за спољне односе. Тај састав, у коме је сијасет бивших и садашњих високих националних и интернационалних ауторитета, сугерише да Кинези „купују Стари континент”. Уз остало, тако што откупљују обвезнице и имовину држава у кризи.

Само ове године Кина је за више од 40 милијарди евра откупила добра категорисана у тој валути, махом у „периферним економијама” (за какву важи и ускомешана Грчка), надовезује се пекиншки „Капитал економикс”. Још су јој баснословнији улози у Азији, Африци, Латинској Америци, подсећа „Економист”. У том распростирању, аналитичари назиру стратегију Пекинга за „глобално економско овладавање периферијама”, које су класични центри моћи запоставили.

У току је незапамћени марш милијарди (долара и евра) из земље која још важи за недовољно развијену, упркос томе што је заузела глобални врх по извозу и девизним резервама (три билиона долара). Пекинг саопштава, наиме, да је Кина тек на 100. месту у свету, када се рачуна доходак по становнику.

Иако инсистира на националној дисциплини, у последње време су и у њој учестали протести радника. Власти процењују да то нису противљења систему, већ изливи гнева против појединачних злоупотреба, па појачавају борбу против корупције.

Управо је тамо објављено да су шпекуланти међу функционерима незаконито у иностранство пребацили, за последње две деценије, више од 120 милијарди долара. „Виши рангови” су, прецизира се, новац трансферисали (повремено и преко источне Европе) у САД, Аустралију, Канаду и Холандију, а „нижи” махом у оближње земље, међу којима се помињу Тајланд, Малезија, Монголија, Мјанмар, Русија…

Најзначајнија новост је ипак околност то што је у „сваком глобалном изазову Кина и део проблема и део решења”, како каже немачки експерт Еберхард Сандшнајдер. Таква карактеристика се у новије време давала само Америци. А раније, Европи која је Унију добрим делом и створила с циљем да се у разликама обједини, како не би пала у засенак монолитних џинова, као што су Кина и Америка (у међувремену подведене под надимак „Кимерика”)…