Џелат четири пута замахнуо секиром

Тај дан, 16. јул 2003. године, сигурно ће ући у историју српског филма. Неће моћи да се избегне ни место догађања – Аустријски филмски архив у Лаксенбургу, крај Беча. Тријумфу вишедеценијског трагања за "Карађорђем", првим српским играним филмом, осим Радослава Зеленовића, директора Југословенске кинотеке, Александра Ердељановића, управника Архива Кинотеке, Николаса Вострија, истраживача аустријске Кинотеке, присуствовао је и Михајло Ковач, у то време наш амбасадор у Аустрији.

Сви су, узбуђени, гледали како Востри на монтажни сто ставља ролну филма "Живот и дела бесмртног вожда Карађорђа" из 1911. године, редитеља Чича Илије Станојевића и сниматеља Луја де Берија. Већ први кадрови су наговестили да је заиста реч о првом српском играном филму кратко названом "Карађорђе". После приказивања овог филма на монтажни сто су стављене и остале ролне. Тако су откривени још давно загубљени документарни филмови "Једна сеоска свадба", "Трке на Бањици", "Сахрана Милована Миловановића", "Летење авијатичара Ђованија Видмера на Бањици", "Кроз Јужну Србију", "Погреб Николаја Хартвига"...

Више нико у том тренутку није знао како да се радује, јер је усхићење овим открићима старих филмова испунило ум. Шта још пожелети? Маштали су годинама и деценијама да открију само један метар филма "Карађорђе", као доказ о постојању првог српског играног филма, а сада имају ролну са готово 800 метара!

Сећа се Александар Ердељановић како су се узбуђења једва стишавала и да се већ размишљало о одласку из Лаксенбурга. Тада се догодило да усхићења открићем потисне она, у свима нама скривена, дечја радозналост и незајажљивост. Као кад детету дате више играчака, а оно би хтело још, још... А оно, шта је оно? Хоћу ово, хоћу оно!

– Нешто ми није дало мира. Гледао сам у отворене ролне склоњене по страни и упитао Вострија: да ли има можда још неких српских играних филмова за преглед? Ма, пусти, рекао ми је, тамо има само још неки неидентификовани мађарски историјски филм. Востри, одговорио сам му, па ја сам експерт и за рану мађарску кинематографију, дај то овамо да погледамо – преноси Ердељановић атмосферу из Аустријског филмског архива.

Тада је њему и Зеленовићу опет застао дах. Кадрови мађарског историјског филма су приказивали Калемегданску тврђаву, почели су да се појављују ликови познатих глумаца Чича Илије Станојевића и Добрице Милутиновића. Шта је сад то?

– Требало је преживети и ту нову радост, то величанствено откриће. Пронашли смо још један филмски бисер, такође из 1911. године, филм "Улрих Цељски и Владислав Хуњади", исте ауторске екипе која је реализовала и "Карађорђа". Остали смо неми пред још једном, васкрслом страницом српске филмске историје – описује Александар Ердељановић остварење давнашњег сна многих "кинотечана".

Хронолошки гледано, "Улрих Цељски и Владислав Хуњади" је први српски играни филм, али је премијерно приказан тек 1. децембра 1911. године. Зато се у филмској историографији води као други српски играни филм, јер је на првом месту "Карађорђе" који је приказан нешто раније, 23. октобра исте године.

Јунак филма Улрих је унук босанског бана Котроманића и претендент на босански престо. Он је син Катарине Зрински и зет деспота Ђурђа Бранковића. Водио је династичке борбе, објашњава Ердељановић, са Владиславом Хуњадијем, који је тежио да прошири власт на словенске земље око Саве и Дунава. Прича из давнина одговарала је савременим приликама. Колико је разумљиво што је јунак првог српског играног филма вожд Србије, толико је исто разумљиво што се желело да јунак другог филма буде господар јужнословенских земаља, додаје Александар.

Филм је снимљен на основу драме "Ласло Хуњади" аутора Леринца Тота, из 1839, као и истоимене опере Ференца Еркела из 1844. године, за коју је либрето написао Бени Егреши. Зато је и радња филма окренута мађарској национално-романтичарској прошлости. Гроф Улрих Цељски је тај који организује заверу за убиство браће Хуњади, Владислава и Матије, синова Сибињанин Јанка (Јаноша Хуњадија), главног заповедника мађарске војске. У филму се, као кључни елемент, појављује заплењено тајно писмо о завереничким намерама, упућено деспоту Ђурђу Бранковићу, тасту Улриха Цељског. У разговору, очи у очи, Владислав Хуњади је разоткрио намере Улриха Цељског који потеже мач на ненаоружаног противника. Бранећи свог господара, Хуњадијеви људи убијају Цељског. Угарски краљ Ладислав Пети је жалио смрт свог ујака Улриха, али је поштовао и јунаштво Јанка Сибињанина. Ипак, наредио је смакнуће његовог сина, младог и невиног Владислава, кога џелат, према насталој легенди, удара секиром и четврти пут и тако убија. По неписаном витешком правилу, Владислав је требало да буде ослобођен, јер је преживео три претходна ударца секиром.

Александра Ердељановића је интересовало још нешто: ко је тај Луј де Бери, човек без националног идентитета, непознатог дана и места рођења, сниматељ свих првих српских играних и документарних филмова? Како то да у француској продуцентској кући "Браћа Пате", коју је Светозар Боторић ангажовао да за њега почну да снимају филмове о догађајима из српске историје, нигде нема података о Лују де Берију, иако су га они послали у Београд? Ердељановић је пошао од визиткарте Луја де Берија која се чува у Државном архиву Босне и Херцеговине, где је он 1909. године снимао документарне филмове. Идући трагом писма послатог из Беча у БиХ, Александар је сазнао да му је право име Луј Питролф де Бери и да је становао у бечком хотелу "Хабзбург". У Градском архиву Беча после је открио да је сниматељ Луј Питролф рођен у познатој бањи Ђула, у Мађарској, 23. октобра 1879. године, да је филмски сниматељ, неожењен, да је у у Бечу боравио 1910. године и потом отпутовао у Аграм (Загреб).

– Почео сам да трагам за подацима о њему по Европи. Тако сам опет стигао до Будимпеште и Мађарског националног архива. Упорношћу и уз помоћ мађарских колега пронашао сам Де Беријев извод из књиге рођених католичке цркве у Ђули. Тако сам открио право име сниматеља Луја де Берија – Лајош Золтан Арпад Питролф. Није био рођен 23. већ 13. октобра 1879. године – прича Александар Ердељановић о свом последњем открићу везаном за снимање првих српских играних филмова.

Ето, не морају сви да путују у далеке и егзотичне земље у потрази за авантурама и узбуђењима. Некоме, као Александру Саши Ердељановићу, довољно је било да буде истраживач Архива Кинотеке, да уз мало маште и много радозналости и упорности, доживи врхунска открића. А о оном другом, о значају тог открића, нека пише историја српског филма.