Шаблони у српској кинематографији

И поред тога што су екранизоване књиге по правилу биле лепо примљене код српске публике, много тога је остало само на идеји, а у последње време ни њих нема превише.

„Женски родослов” Љиљане Хабјановић-Ђуровић, „Фолиранти” Моме Капора, "Канџе" Марка Видојковића и „Константиново раскршће” Дејана Стојиљковића књиге су о којима се годинама говори као о одличном материјалу за филмски сценарио, али по којима никада није настао ниједан наслов.

То што се мали број књижевних дела последњих година претворио у седму уметност чуди још и више када се зна да су ранији филмови настали по романима углавном постизали највећу гледаност. Као један од могућих одговора намеће се да адаптације нису у моди и да српском кинематографијом тренутно влада шаблон који нема много везе са литературом.

Филмски критичар Зоран Јанковић верује да је српска кинематографија деценијама неговала традицију адаптација да би она у последњих 20 година била прекинута.

– Сценаристи су упали у шаблон. Само пишу о београдској омладини која проводи дане на крововима „за дување” – каже Јанковић који је о овој теми недавно одржао и предавање у Дому омладине.

Он каже да нема оправдања за то што сценаристи не прерађују књиге јер се чак и од осредњег романа може направити сјајан филм:

– Потребна вам је само занимљива радња без много контемплације. Пример за то је филм „Мостови округа Медисон” који је настао по лошем истоименом роману. Штета што Горчин Стојановић није снимао по „Женском родослову” јер жене су те које више купују књиге и које би вероватно ишле и у биоскоп да виде тако нешто.

Јанковић каже да би циљ домаћим филмаџијама могао да буде „Монтевидео бог те видео” јер је „питка прича романтизоване прошлости која при томе није увредљива за ауторе и не вређа интелигенцију гледалаца”.

У веома успешне адаптације убраја и „Зону Замфирову” и „Ивкову славу” које су биле омиљени филмови публике.

Редитељ ових остварења Здравко Шотра истиче да се последњих година не снимају овакви филмови јер се у српској кинематографији ради у циклусима.

– Годинама сви праве филмове о маргиналцима, као да је то нека мода.Кад сам ја постигао гледаност са филмовима из епохе, сваке године се неко окушавао на том пољу. Кад неко буде постигао успех у адаптацији каквог вредног књижевног дела, верујем да ће то инспирисати и друге ствараоце да трагају тим путем – каже наш саговорник.

Шотра, који се налази пред адаптацијом „Шешира професора Косте Вујића” Милована Витезовића, додаје да чак и када би завладао такав тренд не треба мислити да се свака књига може преточити у филм. Тврдио је да „Сеобе” неће бити добра прилика за екранизацију, макар је радио и еминентни Саша Петровић.

–Сремчева дела, недосежу литературу Црњанског, али имају све елементе драмске радње и просто се нуде за адаптацију. Ту се све одиграва кроз занимљиве сцене, кроз обиље

логичних догађаја, у којима се оцртавају јасни ликови. То омогућује да се у филмској адаптацији јасно исприча прича, што је за филм веома битно.

Сценариста „Три палме за две битанге и рибицу” „Небеске удице”, „Точкова”, „Наташе”, „Апсолутних сто” и других наслова Ђорђе Милосављевић каже да вешт филмаџија може да направи дело од било каквог романа.

– Идеално, роман би морао да буде са неким сукобом, али ако су сценариста и редитељ вешти, онда у филм претварају и „Смрт у Венецији” који је све само не радња са антагонизмима – каже Милосављевић.

За њега је много лакше да адаптира књигу него да пише од нуле.

– Писац је већ створио свет. Сценариста само треба да га веродостојно пренесе – објашњава Милосављевић.

Писац „Константиновог раскршћа” Дејан Стојиљковић открива да је више пута пропадала идеја да склопи уговор са продуцентима за екранизацију његовог веома читаног романа. Ових дана се у Нишу поново састаје са једном продуцентском кућом ради могућег коначног договора. Он каже да мешање писца и закерање око снимања не могу да буду разлози да неко не снима по књигама.

– Ја само инсистирам да радим на сценарију, и нећу се мешати око других ствари. Препустићу ствар филмаџијама. Књига остаје књига, био филм десет пута бољи или гори од ње. Није добро када аутор романа или песме помисли да уме да прави филм. Видите шта се догодило са Ђорђем Балашевићем.

У последње време публика је ипак успела да погледа неке адаптације: „Клопку” Срдана Голубовића и „TheBox” Андријане Стојковић. Бобан Скерлић је завршио екранизацију романа Владимира Кецмановића „Топ је био врео”.

Једна од давних, али најуспешнијих адаптација је „Убиство с предумишљајем” Горчина Стојановића по књизи Слободана Селенића. Утисак Стојановића је да се није много његових колега после њега решило на адаптације јер је данашња млађа генерација филмских аутора склонија стриповском него романескном начину размишља.

– Млађи људи који више и раде праве филм као стрип, а то је брзо, површно, попут спота. Осим тога, чини ми се да и нема доста добрих литерарних предложака.

Он каже да је за филм потребан роман са традиционалним приповедањем.

– Треш литература је боља за филм од Достојевског, али невоља је што је код нас и треш литература често лоша, то су обични херц романи који би се пре уклопили у ТВ серију него на филм.

И сам Стојановић је дуго веровао да ће снимити још једну адаптацију – „Женски родослов”.

– Жао ми је што због безброј перипетија „Монтеројал” на крају није снимио тај филм, а већ смо били сашили и неке костиме. То је сјајан сценарио о пет жена које живе своје женске животе у 20. веку. Штета, јер било је елемената да то буде одличан филм који би се свидео публици.

Јелена Стевановић

-----------------------------------------------------------

Најаве и стара слава

Емир Кустурица је казао да ће радити филм по роману „На Дрини ћуприја” Иве Андрића. Једно време се причало да би и Слободан Шијан могао да снима на основу „Скривене камере” Зорана Живковића док је Дарко Бајић имао идеју да адаптира „Фолиранте” Моме Капора, Гордан Кичић је размишљао о „Канџама”, а Срђан Драгојевић о „Српској трилогији” Стевана Јаковљевића.

Неке од најпопуларнијих екранизација у српској кинематографији су: „Аникина времена” Владимира Погачића, „Дервиш и смрт” Здравка Велимировића, „Уна” Мише Радивојевића, „Време чуда” Горана Паскаљевића, „Петријин венац” Срђана Карановића и „Нож” Мирослава Лекића.