Šabloni u srpskoj kinematografiji

I pored toga što su ekranizovane knjige po pravilu bile lepo primljene kod srpske publike, mnogo toga je ostalo samo na ideji, a u poslednje vreme ni njih nema previše.

„Ženski rodoslov” Ljiljane Habjanović-Đurović, „Foliranti” Mome Kapora, "Kandže" Marka Vidojkovića i „Konstantinovo raskršće” Dejana Stojiljkovića knjige su o kojima se godinama govori kao o odličnom materijalu za filmski scenario, ali po kojima nikada nije nastao nijedan naslov.

To što se mali broj književnih dela poslednjih godina pretvorio u sedmu umetnost čudi još i više kada se zna da su raniji filmovi nastali po romanima uglavnom postizali najveću gledanost. Kao jedan od mogućih odgovora nameće se da adaptacije nisu u modi i da srpskom kinematografijom trenutno vlada šablon koji nema mnogo veze sa literaturom.

Filmski kritičar Zoran Janković veruje da je srpska kinematografija decenijama negovala tradiciju adaptacija da bi ona u poslednjih 20 godina bila prekinuta.

– Scenaristi su upali u šablon. Samo pišu o beogradskoj omladini koja provodi dane na krovovima „za duvanje” – kaže Janković koji je o ovoj temi nedavno održao i predavanje u Domu omladine.

On kaže da nema opravdanja za to što scenaristi ne prerađuju knjige jer se čak i od osrednjeg romana može napraviti sjajan film:

– Potrebna vam je samo zanimljiva radnja bez mnogo kontemplacije. Primer za to je film „Mostovi okruga Medison” koji je nastao po lošem istoimenom romanu. Šteta što Gorčin Stojanović nije snimao po „Ženskom rodoslovu” jer žene su te koje više kupuju knjige i koje bi verovatno išle i u bioskop da vide tako nešto.

Janković kaže da bi cilj domaćim filmadžijama mogao da bude „Montevideo bog te video” jer je „pitka priča romantizovane prošlosti koja pri tome nije uvredljiva za autore i ne vređa inteligenciju gledalaca”.

U veoma uspešne adaptacije ubraja i „Zonu Zamfirovu” i „Ivkovu slavu” koje su bile omiljeni filmovi publike.

Reditelj ovih ostvarenja Zdravko Šotra ističe da se poslednjih godina ne snimaju ovakvi filmovi jer se u srpskoj kinematografiji radi u ciklusima.

– Godinama svi prave filmove o marginalcima, kao da je to neka moda.Kad sam ja postigao gledanost sa filmovima iz epohe, svake godine se neko okušavao na tom polju. Kad neko bude postigao uspeh u adaptaciji kakvog vrednog književnog dela, verujem da će to inspirisati i druge stvaraoce da tragaju tim putem – kaže naš sagovornik.

Šotra, koji se nalazi pred adaptacijom „Šešira profesora Koste Vujića” Milovana Vitezovića, dodaje da čak i kada bi zavladao takav trend ne treba misliti da se svaka knjiga može pretočiti u film. Tvrdio je da „Seobe” neće biti dobra prilika za ekranizaciju, makar je radio i eminentni Saša Petrović.

–Sremčeva dela, nedosežu literaturu Crnjanskog, ali imaju sve elemente dramske radnje i prosto se nude za adaptaciju. Tu se sve odigrava kroz zanimljive scene, kroz obilje

logičnih događaja, u kojima se ocrtavaju jasni likovi. To omogućuje da se u filmskoj adaptaciji jasno ispriča priča, što je za film veoma bitno.

Scenarista „Tri palme za dve bitange i ribicu” „Nebeske udice”, „Točkova”, „Nataše”, „Apsolutnih sto” i drugih naslova Đorđe Milosavljević kaže da vešt filmadžija može da napravi delo od bilo kakvog romana.

– Idealno, roman bi morao da bude sa nekim sukobom, ali ako su scenarista i reditelj vešti, onda u film pretvaraju i „Smrt u Veneciji” koji je sve samo ne radnja sa antagonizmima – kaže Milosavljević.

Za njega je mnogo lakše da adaptira knjigu nego da piše od nule.

– Pisac je već stvorio svet. Scenarista samo treba da ga verodostojno prenese – objašnjava Milosavljević.

Pisac „Konstantinovog raskršća” Dejan Stojiljković otkriva da je više puta propadala ideja da sklopi ugovor sa producentima za ekranizaciju njegovog veoma čitanog romana. Ovih dana se u Nišu ponovo sastaje sa jednom producentskom kućom radi mogućeg konačnog dogovora. On kaže da mešanje pisca i zakeranje oko snimanja ne mogu da budu razlozi da neko ne snima po knjigama.

– Ja samo insistiram da radim na scenariju, i neću se mešati oko drugih stvari. Prepustiću stvar filmadžijama. Knjiga ostaje knjiga, bio film deset puta bolji ili gori od nje. Nije dobro kada autor romana ili pesme pomisli da ume da pravi film. Vidite šta se dogodilo sa Đorđem Balaševićem.

U poslednje vreme publika je ipak uspela da pogleda neke adaptacije: „Klopku” Srdana Golubovića i „TheBox” Andrijane Stojković. Boban Skerlić je završio ekranizaciju romana Vladimira Kecmanovića „Top je bio vreo”.

Jedna od davnih, ali najuspešnijih adaptacija je „Ubistvo s predumišljajem” Gorčina Stojanovića po knjizi Slobodana Selenića. Utisak Stojanovića je da se nije mnogo njegovih kolega posle njega rešilo na adaptacije jer je današnja mlađa generacija filmskih autora sklonija stripovskom nego romanesknom načinu razmišlja.

– Mlađi ljudi koji više i rade prave film kao strip, a to je brzo, površno, poput spota. Osim toga, čini mi se da i nema dosta dobrih literarnih predložaka.

On kaže da je za film potreban roman sa tradicionalnim pripovedanjem.

– Treš literatura je bolja za film od Dostojevskog, ali nevolja je što je kod nas i treš literatura često loša, to su obični herc romani koji bi se pre uklopili u TV seriju nego na film.

I sam Stojanović je dugo verovao da će snimiti još jednu adaptaciju – „Ženski rodoslov”.

– Žao mi je što zbog bezbroj peripetija „Monterojal” na kraju nije snimio taj film, a već smo bili sašili i neke kostime. To je sjajan scenario o pet žena koje žive svoje ženske živote u 20. veku. Šteta, jer bilo je elemenata da to bude odličan film koji bi se svideo publici.

Jelena Stevanović

-----------------------------------------------------------

Najave i stara slava

Emir Kusturica je kazao da će raditi film po romanu „Na Drini ćuprija” Ive Andrića. Jedno vreme se pričalo da bi i Slobodan Šijan mogao da snima na osnovu „Skrivene kamere” Zorana Živkovića dok je Darko Bajić imao ideju da adaptira „Folirante” Mome Kapora, Gordan Kičić je razmišljao o „Kandžama”, a Srđan Dragojević o „Srpskoj trilogiji” Stevana Jakovljevića.

Neke od najpopularnijih ekranizacija u srpskoj kinematografiji su: „Anikina vremena” Vladimira Pogačića, „Derviš i smrt” Zdravka Velimirovića, „Una” Miše Radivojevića, „Vreme čuda” Gorana Paskaljevića, „Petrijin venac” Srđana Karanovića i „Nož” Miroslava Lekića.