Од свадбе до развода

За рађање појма „таблоид“ заслужна је штампа, али за брзо ширење појаве „таблоидизација“ главне заслуге припадају телевизији.

Нема бољег подручја за овакву интермедијску сарадњу од трачева из домена естраде, џет сета и такозваних селебритија. У ту фелу овде се најпре убрајају певачи(це) свих врста, потом припадници „модне индустрије“, спортисти, глумци, ТВ водитељи... а онда и неке особе за које је тешко одредити шта им је главно занимање.

Ко се од тих и таквих појавио где и с ким, јавно, али још боље „тајно“, с ким се дружи а с ким не говори, ко кога воли а ко кога вара, ко се и како венчава а ко и зашто разводи, где се чекају а где су већ стигле принове, како им изгледају станови и куће, шта им је у орману а шта у тањиру... то су теме и штампаних и електронских таблоида.

Што пропусти штампа то дочека телевизија, а најчешће се нађу на истом задатку. Свако се тада поставља као да ће открити нешто ново, додати нешто више, доћи до пикантнијих појединости. Но праве конкуренције ту нема и медији се хране међусобно, гојећи при том  узајамно своје тираже, рејтинге – и касе.

На руку им иде глад оваквих јунака за публицитетом, а још више њихово лицемерно „сукобљавање“ с појединим медијима. Кад се, наводно, побуне против таблоидизације своје приватности у једним, крену по другим медијским кућама и редакцијама е да би исправили нанету им неправду, одбацили подметања и лажи, обзнанили сушту истину. И тако се круг шири, прилози из дневних новина добијају своје наставке на екрану, „женски магазини“ своја електронска издања, а јавност прилику да чита, гледа и слуша (или обрнуто) шта, рецимо, при разводу најтеже пада Наташи Беквалац и Гоци Тржан. Пошто је с њима онолико уживала кад су се удавале, ред је да сад мало учествује и у њиховој патњи.

У домену телевизије ТВ Пинк и ТВ Прва су експерти за овакве саге, спремне да од сваког случаја направе мелодрамску серију, сапуницу уживо, својеврстан ријалити. Сличан им је и покушај да оваквим програмима припишу додатни „општедруштвени“ смисао у виду „поуке“ и „подршке“ обичним смртницима кроз искуства познатих.

Уређивачком брисању жанровских граница, посебно у одређењу ТВ забаве, ишла је наруку растућа склоност наших политичара да се „сликају“ у свакој прилици и у свакојаким околностима. Од оних мањег формата, локалних, који су се укључили у „Великог брата“ до оних водећих, државних, који квизом доказују „Ја волим Србију“ – домаћи политичари масовно улазе у подручје ТВ забаве.

Пошто се ту, неминовно, мешају с естрадним личностима, рачунају, ваљда, да ће се окористити од њихове популарности (као да је она прелазна). За блискост с народом (бирачима) траже начине да се понашају „народски“ – уз музику, вицеве, приче о фудбалу, о домазлуку...

Можда су се одлучили на промену стила из сазнања да је грађанима већ досадило да их прате у политичким дебатама у скупштини или у информативним ТВ програмима где врте исте фразе и понављају општа места.

На спин докторима је да смишљају има ли на телевизији нечег између озбиљне политике и лаке забаве као простора на ком би се њихови послодавци исказивали с мање крутости и одбојне ауторитарности, али и с више достојанства и неопходног ауторитета.