Човек је човеку радост

У стокхолмској подземној железници постоји станица „Оденплан”, једна од многих названих према божанским бићима из нордијске митологије. Овај врховни бог, каже књижевник Звонимир Поповић на почетку свог „Божанског водича кроз Стокхолм”, у књизи „Викинзи и богови” (Глигорије Дијак, Подгорица, 2010) волео је да прерушен у обичног човека залази међу људе и светове. „Ако би се појавио на излазу из метроа, лако би га било препознати по плавој кабаници, опуштеном шеширу широког обода, дугој седој коси и бради, али и по слепом оку”, бележи Поповић, и додаје још један знак распознавања: два гаврана, који су „обавештајци”, као и њихови пернати двојници из српског фолклора.

Ова оригинално дизајнирана књига ненаметљив је водич кроз скандинавско  време пре историје. Тридесетак обимних митолошких студија биле су изворна грађа за ову тријадну књигу, која се у првом делу фокусира на црте викиншке цивилизације, другом доноси избор од 71, од 146 строфа „Мудрословља” (из чувене Прве исландске еде), које је аутор препевао на српски, а у трећем, шетајући кроз тридесетак стокхолмских улица које носе имена нордијских божанстава, приповеда митове о сваком божанству понаособ.

– То је свет који јесте мој, али и изненађујуће наиван, а некад и изненађујуће дубок у односу на онај који живим – каже у разговору за наш лист Поповић, Србин из Јагодине, рођен у Црног Гори. Више од пола века живи у Шведској, где је направо књижевну каријеру, написавши романескну трилогију о животу српских емиграната у овој нордијској земљи и побрао најласкавије критике шведске критике и прегршт награда.

Ако је окосница цивилизације Викинга максима „морално је све од чега се има корист”, онда у „Мудрословљу” човек (или бог) који је аутор стихова открива и своју храброст да се супротстави традиционалним схватањима и устоличи нове норме, хуманији живот – сматра Поповић.

Драгоцен за изучавање начина живота викинга, овај морални кодекс даје и савете за живот, међу којима наш саговорник издваја неколико:

– Први је савет који каже, пре него што прекорачиш праг, осмотри боље, никад се не зна где су се за столом сместили непријатељи. Али, заиста најбољи, јесте један други где бог Один прича, отприлике, једном путовах сам, никог свог успут нисам срео, био сам снужден, одједном нађох пријатеља, човек је човеку – радост.

Поповић, за сада најпознатији српски „викинголог”, обрадио је у овој књизи порекло имена гусарског племена Викинга, њихове норме, походе, попут харања Париза, историјат њиховог писма, руна. И још једном указао на погрешан стереотип о „рогатим” викинзима.

– Археолози су прекопали хиљаде хектара викиншких станишта и метропола, али су на једвите јаде пронашли два метална шлема који, пак, потичу из давних, превикиншких времена. Рогове им је „ставио” романтичарски песник Виктор Ридберг, у време националпатриотског заноса, концем 19. века.

У предговору „Викинзима и боговима”, Светлана Калезић-Радоњић уочава Поповићево константно настојање да приближи две различите културе – нордијску и словенску, поредећи их често са нашом књижевношћу и историјом, до Стјепана Митрова Љубише и Доситеја, преко Ћирила и Методија, легендарних личности какве су Дамјан Југовић и крчмарица Јања.

Митски свет „Викинга и богова” је ужасно компликован и разуђен, постојала су божанства за све и свашта. Тукло се, убијало, сплеткарило, швалерисало, а северњаци су се тој булументи божанстава клањали, молили, улагивали им се, очекивали од њих помоћ за себе и смрт за друге – вели Поповић.

Који лик је посебно занимљив? Поповић нам признаје да је највећу наклоност осетио према богињи Идун: Ови богови нису били бесмртни као антички, могли су да остаре и умру као и сви други, али кад чују да их старост стиже или да се код богиње у царству смрти припрема место за њих, отрче до Идун, да им да јабуку своју, из свог ковчежића. Човек који је почео да стари, одједном наставља свој млади живот до следеће јабуке. Њен муж је најдаровитији бог, бог уметности, музике, поезије. Обоје су имали моћ да другима подаре врсту „привремене” вечности.

Ту је и Фреја, богиња љубави, која воли љубавне песме и вози се у божанским кочијама. Данас њено име носи велико шведско предузеће које се бави превозом, те би богиња љубави, да је данас жива, била богиња – транспорта. И она је преживела смак света –  јер, док има љубави, дотле има наде.

– Најлепши бог је Балберг, бог који зрачи – најлепши, најозбиљнији. Његова смрт је резултат трагичног покушаја да избегне свој фатум, попут Едипа. Погинуо је од стреле свог полубрата – каже Поповић.

Иначе, амбасадор Републике Србије живи у Тиргатану. Тир је био најхрабрији син бога Одина, једини који је смео да завуче руку у чељуст вуку Фенрису, вучини џиновских размера али овај му је одгризао шаку. Од тог вука страдао је касније и сам врховни бог Один. Прогутао га је Фенрис.

Најлепше улице, митских назива, јесу оне у Васастану, изнад железничке станице, поред југословенске амбасаде и Валхалавеге. Од нашег саговорника сазнајемо и то да је девет светова којима су управљали богови, било смештено у крошњи једног митског дрвета, те да су Один и његов брат, једном, дељали фигурице, покрај обале, и потом их оживели. Тако су настали први човек и жена, Аск и Емпла.

– У свести модерних Швеђана живи та прошлост, митска, али у време када су настајали, ти митови су били и стварност. Ту су стварност Швеђани живели кроз векове.

Тек после су о њој учили у школама, да би и данас, симболички, остала уткана у свакодневицу, уметност и поп-културу.

Весна Рогановић