Страст за бојом

"То ја сањам будним оком" назив је изложбе слика Слободанке Ракић-Шефер која ће бити отворена у среду, 6. децембра у Галерији УЛУС-а у Београду. У оквиру изложбе 13. децембра биће одржана промоција њене књиге "Испод стреје дедине колибе".
Слика "Песничка софра" (уље на платну 60 x 60) Слободанке Ракић-Шефер уручена је на недавно завршеном 11. југословенском позоришном фестивалу у Ужицу Данијелу Хусти, добитнику награде "Авдо Мујчиновић", за најбољег младог глумца коју додељује лист "Политика".
Слободанка Ракић-Шефер приредила је до сада близу 80 самосталних изложби, учествовала је на неколико стотина колективних ликовних смотри код нас и у иностранству. Добитник је и више награда за сликарство.

– У протеклој години радила сам много. Најпре је у марту изашла моја књига "Испод стреје дедине колибе" са којом сам се годинама мучила око штампе и која је тек недавно уз помоћ Министарства културе угледала светлост дана, а штампао је графички атеље "Дерета". У питању су приче из детињства без улепшавања и надоградње, искрена исповест о најранијем детињству проведеном у Мачви, које је формирало моју личност и трајно одредило моју уметност.

У књизи се са дечјим дивљењем подсећам на све оне старинске обичаје и сеоски живот пун природне лепоте и паганске побожности. Славе, преславе, вашари, прела, само су нека кључна места која су красила сеоски живот у Мачви – каже Слободанка Ракић-Шефер.

Немам намеру, додаје наша саговорница, да одлутам у свет књижевности, јер живот је кратак, а желим још много тога да одсањам на ликовном плану.

Позната сликарка недавно је са колегама Бранком Миљушем, Банетом Марковићем, Гораном Митровићем и Драгославом Живковићем отворила Културни центар Србије у Паризу.

– То је простор који сам доживела као могућност да се сваки прави стваралац у њему представи. Међутим, обавеза је сваког будућег директора да врати углед центра какав је имао пре две деценије и тек тада ће бити резултата. Мени лично јавило се неколико наших људи који су давно емигрирали из земље и који су тек сада почели да улазе у наш центар, али се још не усуђују да дођу у земљу. Заправо, њих је ганула симбoлика са мојих слика и имали су жељу да причају са мном. Имам утисак да сам једног и наговорила да после пет деценија коначно дође кући, у домовину – каже сликарка.

Слике које Слободанка Ракић-Шефер ствара последњих година носе истинску страст за бојом. Ауторка напомиње да су најдиректније везане за детињство и као да су се слике и књига на најприроднији начин, после три деценије, спојиле у једну тачку.

– Ове слике су детињство које и даље сањам, зато се изложба и зове "То ја сањам будним оком". Век у којем живимо требало би да буде век прогреса, али како видимо, он се претворио у век хистерије. Људи су постали несрећни и аутоматизовани. У трци за егзистенцијом све више губимо себе и немамо више ни за шта времена. Зато сам ове слике посветила и себи и другима, као упозорење, као лек да осветлимо наше подсвесне делове и да сваки дан нађемо нека задовољства. У сликама сам намерно свесно потражила континуитет са прошлошћу са архетиповима који су препознатљиви на нашим иконама, фрескама, народној орнаментици и градитељству, ћилимима... – каже Слободанка Ракић-Шефер.