Кад нема Срба, добри су и Руси

Гуча – Финално такмичење 18 најбољих трубачких оркестара Србије, који ће у суботу од 21 сат свирати за победу на 51. Сабору у Гучи, отвориће Бобан Марковић. Трубач из Владичиног Хана, рођен на Ђурђевдан (6. маја) 1964, данас путује континентима, држи по стотину концерата годишње, и свуда проноси славу мале драгачевске варошице из које је кренуо ка звездама. Први је на Сабору добио све десетке жирија и једини проглашен заслужним грађанином Гуче.

– Бобан је почетком прошлог месеца свирао на јубиларном, десетом „Зомерфесту” у Штутгарту, пред 10.000 одушевљених посетилаца, углавном Немаца. После бомбардовања био је први наш уметник који је добио позив немачких власти да гостује у тој земљи – каже за наш лист др Душан Миливојевић (61), лекар из Штутгарта, родом из Котраже код Гуче, који 37 година узастопно долази на Сабор.

Част да на јарбол подигне заставу 51. Сабора припала је Александру Конузину, амбасадору Руске Федерације у Србији, а пошто ће Бобан Марковић отворити централни догађај Сабора, ово је први пут после дугог низа година да се у главним церемонијалним улогама неће појавити ниједан српски политичар.

– Позиве смо упутили комплетном политичком врху, председнику Републике, премијеру, вицепремијеру и свим министрима у Влади Србије, и из њиховог ћутања јасно је да нико неће доћи ове године на Сабор. Само су министар за државну управу и локалну самоуправу Милан Марковић и министар за културу Предраг Марковић упутили поруке са честиткама – каже Слободан Јоловић, председник Саборског одбора и општине Лучани.

Домаћини процењују да је одсуство политичара последица тренутних прилика у друштву.

– Они би нам били драги гости, као и сви грађани Србије, али и оваква њихова одлука има добру страну. Ово је одувек био народни сабор и остаће такав, најбоље је кад се на саборишту ори само песма, без звиждука – додаје Јоловић.

Бриге, само друге врсте, море и обичан свет у трубачкој престоници. Славиша Ивановић (44), опанчар из Јагодине, на Сабор је дошао са супругом и ћерком тек стасалом да седи иза тезге, и на продају изложио старинске српске опанке са кљуном.

– Робу продајем углавном по манифестацијама, али и по већим вашарима. Мора да се уложи много рада и труда да би се опстало у овој вратоломини – тумачи Јагодинац нашу ситуацију.

Понос његове радње под ведрим небом јесте опанак број 108, око кога се опанчар мајао 15 дана док га није завршио.

– Наравно да нема ноге за њега, али купац се нађе. Прошле године у Гучи имао сам исти такав и купила га је једна наша девојка из Чикага – прича занатлија.

Додаје да је за овај рукорад потрошио три квадрата коже од врата, за шта је потребан један цео во. За сваки случај, о џиновску обућу закачио је и мали опанак, број 12, за који му је било потребно шест минута рада, а цени га 10 евра. Ко шта воли, нек изволи.

Г. Оташевић

-----------------------------------------------------------

Боба и Брена слетели хеликоптером

Првих деценија Сабор је остајао нежељена зона за политичаре јер је Гуча, због шајкача и србовања, била на гласу као фестивал националиста, и то још са четничким симболима. Тек 1978. Гучу је посетио тадашњи председник Републичке конференције Социјалистичког савеза радног народа Србије Кољ Широка, Албанац с Космета. Прва висока државна делегација појавила се на Сабору 1982. (Драгослав Марковић, члан Председништва ЦК СКЈ), а деведесетих су почели да стижу други гости звучног звања, принцезе (Јелисавета Карађорђевић) и принчеви (Томислав Карађорђевић). Овде су 1993. хеликоптером слетели тенисер Боба Живојиновић и његова супруга Брена, а 1994. је први пут дошао председник Демократске странке Зоран Ђинђић. На Сабору 2000. појавили су се и хашки оптуженици: Ратко Младић, Небојша Павковић и Драгољуб Ојданић.

-----------------------------------------------------------

Без Броза и Милошевића

Трубе у Гучи слушали су протеклих двадесет година, скоро без изузетка, сви политички челници Србије, Црне Горе и Републике Српске, изузев Слободана Милошевића. Овде се никад није појавио ни доживотни председник СФРЈ Јосип Броз Тито. Осамдесетих је гостовао Јосип Броз, али млађи, Титов унук (Жарков син), и чак под шатром у Гучи запевао „Ко то каже, ко то лаже, Србија је мала!”.