Скраћена књижевност

Познати италијански писац Умберто Еко вратио се свом чувеном роману „Име руже” после више од тридесет година на врло необичан начин – скратио га је и из текста избацио „сувише дугачке описе, ерудитске референце, као и латинске цитате”. Образложење аутора јесте покушај да књигу приближи млађим читаоцима, који у ери дигитализације губе навику читања. Издавачка кућа „Бомпијани”, која је роман „Име руже” први пут објавила је 1980. године, сада саопштава да радња књиге неће бити промењена, а да ће се нова верзија појавити у књижарама 5. октобра, по цени од шеснаест евра.

Реакције у свету на овај догађај су подељене. Критичар париског дневника „Монд” Пјер Асулин оштро је реаговао на Еков начин приближавања млађој публици, оценивши га као потцењивачки. По његовом мишљењу Еко сматра да су генерације с почетка овог века мање образоване од претходних. Са друге стране, критичар Никола Гари истиче да је у овој идеји садржан нов однос према сфери дигиталног, као и према схватању реалности „у којој ниво воде опада сваке године”.

Међутим, крајње необично изгледа феномен у којем писац „ревидира” књигу која је већ оцењена као „најкомпликованији средњовековни трилер у људској историји”, и мења роман који је увршћен у стотину најзначајнијих наслова 20. века, (иначе преведен на 47 језика). Чудно је најпре због тога што писци обично не подносе било какве интервенције на својим текстовима, поготово оним „култним”.

Такође, наводна компликованост заплета и структуре у жанру детективског романа увек може да буде само предност, јер нико не чита такву књигу да би брзо дошао до решења. Логички лавиринти, збуњујућа мрежа односа, свеприсутна тајна – изазов су за сваког правог читаоца. Они који су опчињени „Именом руже” свакако су такве импресије стекли због схоластичке атмосфере, описа старе опатије, па и латинских цитата. Сада тога неће бити, атмосфера ће бити згуснута, како би се што пре дошло до решења. Међутим, решење није циљ, права драж је у путу доласка до њега. Како је Еко то могао да заборави? Уосталом, има дражи и у слободној вољи прескакања досадних делова књиге.

Да ли да Ека оптужимо да је хтео више новца, више славе? Оно што јесте крајња опасност сажимања, такозваног дајџестирања, јесу мала очекивања. Када пружате мало добијате још мање. У свему – школи, универзитету, културној политици. Зашто нам онда Еко није предложио да само одгледамо истоимени филм; Шон Конери је врло привлачан као монах детектив. Застрашујући је поменути суд француског критичара да „ниво воде опада сваке године” и да је то тако. Интелектуалци се не мире лако са сличним чињеницама, отпор је свакако природнији.