Skraćena književnost

Poznati italijanski pisac Umberto Eko vratio se svom čuvenom romanu „Ime ruže” posle više od trideset godina na vrlo neobičan način – skratio ga je i iz teksta izbacio „suviše dugačke opise, eruditske reference, kao i latinske citate”. Obrazloženje autora jeste pokušaj da knjigu približi mlađim čitaocima, koji u eri digitalizacije gube naviku čitanja. Izdavačka kuća „Bompijani”, koja je roman „Ime ruže” prvi put objavila je 1980. godine, sada saopštava da radnja knjige neće biti promenjena, a da će se nova verzija pojaviti u knjižarama 5. oktobra, po ceni od šesnaest evra.

Reakcije u svetu na ovaj događaj su podeljene. Kritičar pariskog dnevnika „Mond” Pjer Asulin oštro je reagovao na Ekov način približavanja mlađoj publici, ocenivši ga kao potcenjivački. Po njegovom mišljenju Eko smatra da su generacije s početka ovog veka manje obrazovane od prethodnih. Sa druge strane, kritičar Nikola Gari ističe da je u ovoj ideji sadržan nov odnos prema sferi digitalnog, kao i prema shvatanju realnosti „u kojoj nivo vode opada svake godine”.

Međutim, krajnje neobično izgleda fenomen u kojem pisac „revidira” knjigu koja je već ocenjena kao „najkomplikovaniji srednjovekovni triler u ljudskoj istoriji”, i menja roman koji je uvršćen u stotinu najznačajnijih naslova 20. veka, (inače preveden na 47 jezika). Čudno je najpre zbog toga što pisci obično ne podnose bilo kakve intervencije na svojim tekstovima, pogotovo onim „kultnim”.

Takođe, navodna komplikovanost zapleta i strukture u žanru detektivskog romana uvek može da bude samo prednost, jer niko ne čita takvu knjigu da bi brzo došao do rešenja. Logički lavirinti, zbunjujuća mreža odnosa, sveprisutna tajna – izazov su za svakog pravog čitaoca. Oni koji su opčinjeni „Imenom ruže” svakako su takve impresije stekli zbog sholastičke atmosfere, opisa stare opatije, pa i latinskih citata. Sada toga neće biti, atmosfera će biti zgusnuta, kako bi se što pre došlo do rešenja. Međutim, rešenje nije cilj, prava draž je u putu dolaska do njega. Kako je Eko to mogao da zaboravi? Uostalom, ima draži i u slobodnoj volji preskakanja dosadnih delova knjige.

Da li da Eka optužimo da je hteo više novca, više slave? Ono što jeste krajnja opasnost sažimanja, takozvanog dajdžestiranja, jesu mala očekivanja. Kada pružate malo dobijate još manje. U svemu – školi, univerzitetu, kulturnoj politici. Zašto nam onda Eko nije predložio da samo odgledamo istoimeni film; Šon Koneri je vrlo privlačan kao monah detektiv. Zastrašujući je pomenuti sud francuskog kritičara da „nivo vode opada svake godine” i da je to tako. Intelektualci se ne mire lako sa sličnim činjenicama, otpor je svakako prirodniji.