Горки плодови

Доживесмо и то. Навијачи Партизана, њих око 5.000, своје нагомилано незадовољство испољили су на улицама Београда, испред Владе Србије, Скупштине, а обратили су се и посланицима тражећи подршку својим захтевима за смену челника "црно-белих".

Протестни митинг имао је сва обележја већ виђена на сличним политичким скуповима, с том разликом што се први пут од политичких институција тражи арбитража у такозваном спортском спору.

Очигледно је да је дуго кумулирано незадовољство прерасло у нешто озбиљније, нешто што је на граници да ескалира и поприми морбидније облике од оних које смо видели у рукама гневних навијача, попут крста са именом једног од челника Партизана.

Да ли стварно спортске страсти, фудбалске понајвише, могу да доведу до тога да између људи, који воде скоро две деценије мање или више успешно један наш велики клуб, и навијача буду ископане ратне секире и да буде пређена та танка црвена линија, која означава Рубикон, иза које се више не може ни на који други начин већ на онај виђен у недељу по подне?

Није необично да навијачи утичу на збивања у клубу за који навијају и за који би и "живот дали", како често умеју да кажу. То је сасвим разумљиво, има тога широм земаљске кугле. Чак и у земљама чији клубови играју много значајнију улогу у својим лигама и међународним такмичењима него што је то случај са Партизаном.

Код нас, нажалост, све има и друго лице, које се обично покаже у оваквим ситуацијама.

Јавна је тајна да наши клубови "гаје" навијаче. Они се понегде у неким "делатностима" финансирају, када путују на мечеве ван Београда, рецимо, а неретко бивали су и "ударна песница" утицајних појединаца у управама.

Али свака љубав може да се преобрати у мржњу, па и фудбалска.

Овога пута то се догађа Партизану, попут бумеранга, у маниру наших нарави, виолентно и без мере. Сутра се може догодити неком другом да окуси горке плодове гнева...

Колико је оклевање челника Партизана да се суоче са кризом и покушају да поправе ствар макар и под геслом: "ствари се морају променити да би остале исте" допринело ескалацији сукоба на релацији навијачи – управа показало се прекјуче пред Владом Србије.

Изгледа да више никакви аргументи немају вредност. Ни то што је Партизан пре две године био учесник Лиге шампиона, није референца руководству. Траже се резултати одмах и сада, а њих ове сезоне нема. Због тога, изгледа, морају да падну "главе".

Олтар навијачких страсти и амбиција не може без жртава. Некад су то судије, некад поједини играчи, а ево сада и појединци из руководства.

Не споримо да су навијачи у праву када траже резултате, добру игру својих љубимаца, којима из недеље у недељу дају безрезервну подршку.

Али, чини се да зец лежи у још неком грму. Наш фудбал, дефинитивно мора да се суочи са реалношћу. Прети му "мађарски синдром", потонуће на европској и светској сцени на дужи рок. Једноставно, генерално слабо се ради. Од најмлађих категорија, до сениора, од тренерске организације, до заједнице прволигаша, судија... па и посленика јавне речи чији "допринос" није занемарљив..

Посебан проблем су одласци играча који су тек стасали за иоле јача такмичења. Они су постали једини озбиљнији извор прихода наших клубова. Подаје се оно што се има да би се преживело од данас до сутра, по систему: продај машине да исплатиш раднике. То не може унедоглед, са таквим начином далеко се не стиже.

Излаз је, кажу упућенији, у приватизацији, јер данашњи статус наших клубова својеврстан је хибрид, нешто између друштвеног и ничијег. И баш због тога има много оних који претендују да се питају. Међу њима и – навијачи. С правом.