Преко Мале Крсне

Својевремено, али не тако давно, док је у Ваљеву цветала предузетничка иницијатива, а култура била једна од упоришних тачака свеколиког развоја и гледања у будућност, овде се могло чути, што у шали што озбиљно да је Београд предграђе града на Колубари.

Стицајем разноразних околности ова самоуверена констатација почела је да се топи, а Ваљево све више да се удаљава од престонице. У последњих неколико месеци, чак толико, као да се налази негде на Аљасци.

Наиме, због распада владајуће коалиције и потпуне блокаде рада локалног парламента град се нашао у незапамћеном сивилу и изолацији. Једно од кључних решења за чупање из тог блата је увођење привремених мера. Пре свега ради усвајања ребаланса буџета како би општинска јавна предузећа колико-толико могла да функционишу, али и да се добије сагласност за реализацију одређених "замрзнутих" пројеката као што су топлификација и гасификација.

Дакле, после пуних осам месеци поста и тумарања у магли сви релевантни политички фактори у општини сагласили су се да је увођење привремених мера насушна потреба. И поред одређених несугласица и личних зађевица, петочлани "тим" који би требало да преузме скупштинске ингеренције ипак је састављен и обелодањен. Међутим, након ових претпоставки једино је преостало да надлежно Министарство за државну управу и локалну самоуправу, као и Влада Србије, да зелено светло. На опште изненађење, па и чуђење, ни после четири заседања владе то се није десило. Збуњеност због чега и ко "штеди" Ваљево од преко потребног " стечаја" била је тим већа што су у међувремену папире с налогом за увођење привремених мера добиле општине попут Ужица, Смедерева или Зрењанина, чији су захтеви надлежни државним органима стигли знатно касније.

У својим дописима и телеграмима Мирослав Вуковић, председник распуштене скупштине и др Јован Томић, председник општине у више наврата су напросто молили и преклињали ресорне министре и владу да услише њихове вапаје. За разлику од Вуковића који је предочавао да су се стекли сви законски услови за привремене мере, др Томић је подсећао на драматичну ситуацију у појединим јавним предузећима. Као пример навео је предшколску установу "Милица Ножица" чија обданишта троше последње залихе енергената и хране. Напросто, установа за најмлађе може функционисати још само неколико дана и то захваљујући разумевању, већ нервозних, добављача. Касе су испражњене, јер без привременог већа нема могућности да се усвоји ребаланс буџета и исте допуне.

Разумели су Ваљевци да је у међувремену било пречих послова – од референдума за потврђивање новог Устава до других државничких исцрпљивања. Међутим, исто тако добро знају да је доношење одлуке од увођењу привремених мера кратак и рутински поступак и да у случају њихове општине нема ничег компликованог и непознатог и да је сасвим зрела за интервентну помоћ државе. Истовремено питају се шта ако се деси да овдашња дечја обданишта престану са радом зато што немају грејања и хране за најмлађе. Хоће ли такву бруку моћи да опере Колубара или ће морати да јој припомогну још неке притоке?

Захваљујући појединим министрима из актуелне владе Ваљево је више од годину дана у мрежи "Беовоза". До њега се, дакле, може и краћим правцем – чувеном Лајковачком пругом, али испада да неко "форсира" пут преко Мале Крсне. Наоколо, па кад стигне фамозно решење о принудној управи. А за оне који чекају, сваки дан је као година.