Чистунство

Причао ми је једном један писац о свом савршеном браку. Рекао ми је како, за тридесетак година заједничког живота, никада није приметио да је његова жена била ,,у оним данима”, те да је никада није видео док се шминка, увија виклере, чупа обрве, депилира ноге или ради било шта од тих приземних активности, за које је овај писац веровао да треба да остану ствар дубоке интиме која се ни са ким не дели, као ни употребљена марамица. У овој идили доста им је помагала чињеница да им је стан био веома простран, са два купатила на две стране света, те је свако могао дискретно да обавља своје овоземаљске потребе.

Писац је иначе био један од оних врло амбициозних и солидно неталентованих. Причало се да ни његов издавач никада до краја није прочитао ниједан његов роман. Ако вам кажем још коју реч о њему, знаћете ко је, а то ми никако није циљ. Није битан он, битно је чистунство. А некако, баш то чистунство ми се чини као најпогубнија ствар за било кога ко има амбицију да буде писац.

Писање је налик седењу на рубу неког шахта. Подигнеш тај тешки поклопац и седнеш. Не подметнеш ни новину, седнеш онако на бетон, па шта ти буде. Млатараш ногама над амбисом испод себе, њушиш мирисе сопствене канализације и чекаш шта ће све да изгамиже. Једно је сигурно: не постоји шахт који мирише угодно. Ако сте гадљиви на сопствене мирисе и мирисе свега што вас окружује, промашили сте професију.

Смешни су ми они писци који у својим књигама не успевају да обуздају нарцизам. Они који никад не укапирају разлику између свог јунака и себе самог, удешеног за недељни ручак код строге тетке. Смешни су ми писци којима кроз читаву књигу пробија неодољива и више него очигледна потреба да буду паметни, лепи, светски људи, начитани, омнипотентни, сексуално и интелектуално незасити. И поврх свега, морално супериорни! Јунак, он можда и може да буде морално супериоран, али ако се испостави, а лако се испостави, да то није јунак, већ у ствари аутор, онда читава ствар добија тај комични елемент, баш тамо где би требало брада да нам задрхти и уздах да нам прође телом.

Ако бисмо узели неки добар микроскоп и погледали своје дланове, чак и након дуготрајног прања руку, видели бисмо како по нама шетају разна створења са много ногица и пипака. Гадно, али истинито. Писање му отприлике дође као нешто такво. Тај исти микроскоп, само усмерен негде на унутра. Тамо где је задах тела најинтензивнији. Дубоко верујем да нема правог писца без способности да се суочи са најружнијим деловима свог бића. Да се згади над самим собом. И да затим надвлада оног малограђанина у себи који ће од њега захтевати да прикрије то гађење.

Писање није господски посао. Напротив, писање је прљав посао и борба непрестана, са сопственим слабостима, са кукавичлуком, са сујетом, са страхом да се упери светло тамо где још никог нисмо пуштали од дана кад су нам отели ношу и измарширали нас у купатило. Писање је гледање хорор филма, на гробљу, негде око поноћи, у петак, тринаестог. Ко врисне – магарац!

Ствар је у томе да себи допустиш да вриснеш и да испаднеш магарац. Међутим, ако си проценио да ти се магареће уши не уклапају са стајлингом, онда батали писање. Увек ти остаје да се бавиш маркетингом или тако нечим фенси и профитабилним, па да цела фамилија и комшилук буду поносни на тебе.