Берачи малина

,,Политика”, 11 септембра на 5. страни доноси текст ,,Полицијски кордон зауставио малинаре”, Ивањица – ,,Јаке полицијске снаге...” Колике су то снаге потписник ових редова се уверио 3. августа када је народна милиција под пуном опремом на граници ариљске општине, село Грдовићи, и Пожеге, село Вирово, стала на пут да спречи сељаке да иду по правду у стони Београд. Каквих све није ту било парола. Да је сељак роб то нису морали ни да пишу. Да се сними документарац за Оскара. Нема те режије, ни маште што може стварност да створи. Лица испијена, трактори прастари, погледи очајни. Јер малина је овде живот. Гради куће, школује децу... Одржава село. И оно мало чува да се не закорови. Међу милицајцима је сигурно било и малинара. У нашем језику се „виспреношћу” новинара прогласи нова професија: малинар. По тој логици биће и: кромпираши, пасуљари, јабучари, ракијари...

Српски језик трпи, згрбио се као и српски сељак малинар. А све је почело пре тридесетак година. Није хтео сељак да гаји малину, да окопава трње. Али цена била ваљана и малина освоји. Не сеје се више кукуруз, нема пшенице, не чују се воденице, нема ни стоке коју је народ звао благо. Само поља малина.

Оживе села у време брања малина, а после све утихне. И вешти су преко малине каријере правили. Малињаци биле фабрике под небом.

Саградише се хладњаче. И ето још једне професије: хладњачари. Дворишта хладњача крцата ,,мерцедесима”. Све је то малина купила. А најмање је имао онај што ју је гајио. И поред тога, све до овог лета био je задовољан. А лето рђаво: 24. јуна у 19 сати иза Малича се појави ала-облак и засу градом, леденим рипама, брда и поља, малињаке у црну земљу саби, и сјури се тај облак преко Србије, остави за собом пустош, поломи и далеководе, стиже до Ниша... Нису имали ракете, испалили са Свеловине три које ништа грдосији нису наудиле. Видевши то чудо, сигуран сам да је Потоп постојао, да је смак света могућ. Штета 200 одсто, запомагала је председница општине Ариље гђа Мирјана Авакумовић. Како 200 одсто? Тако што поједини ни идуће године неће моћи ништа да уберу. Јер нека места и малињаци су сравњени са земљом... И то се преживе, али хладњачари са откупном ценомдочекаше у бусији. Ове године зацрнише, јер да би се „направио” 1 кг малина треба 105,00 дин. а откупљује се за 85,00. И ранијих година није било сјајно, али се могло истрпети.

Пита ме, давне 1998. млађани Љубе, докле ће овако? Идуће године, кажем му, говорићеш како је добро лане било...

Али овоме се нису надали. Не може берач да набере за своју дневницу. О берачима малина нико ни словце не написа. У ариљски крај долазе из Прибоја, они што су камионе правили, из Крагујевца, до јуче мајстори за аутомобиле, с југа Србије, са свих страна. И млади и стари. Пензионери, незапослени правници, економисти, професори, лекари.

И сам сам у власти малог малињака који мукотрпно обрађујем. Летос ми агенција (!) за брање малина упути два радника. Један професор физичког, тренер борилачких вештина, да заради од брања малина јер кћи иде на факултет. И она је берачица, али у другом селу. Тамо је агенција послала. Други, технолог из С. Први пут је у овом крају. Испричали смо се и убрали колико трошак да покријемо. А да би се убрао 1 кг малина треба 333 пута руку испружити, ако је бобица тешка три грама. Помножи са 80 кг, колико берач треба да убере. Који је то напор може се само претпоставити када берач у време бербе на тежини изгуби до 10 килограма. Боле мишићи, грчеви, одузму се руке. Моја драга примала инјекције због упале мишића, а онда ме напустила, каже да нисам тачан. Женама сукње спадају, вели ми Милић, немају када да једу, а нема ко ни да спреми. Јер бере се од зоре до мрака...

О томе нико ни словце. О берачима малина, о радницима у хладњачама. Кажу да су се ариљски малинари, с муком гладујући на ледини испред кордона милиције, изборили зацену од 100 дин. А било је и туче, повређених, секла милиција инсталацију на тракторима... Било је и обећања. А обећање је лудом радовање. Ништа нема док нам не уплате – каже власница ,,Југотрејда” у Трешњевици. А ко да уплати?

Пре неки дан ТВ објави да у Србији има 28 одсто без основне школе. А берачи малина, радници у хладњачама скоро сви су образовани, са факултетским дипломама беру и пребирају за дневницу за коју могу у продавници да купе ствари које стану у једну пластичну кесу. Травен је написао роман „Берачи памука”, Хамсун „Благослов земље”, а потписник ових редова пише о берачима малина. Пише, јер као малинар није успео, а верује да ће књига бити читана и тражена, па ће се од тога вајдити.

Мирослав Тодоровић 

*Књижевник, живи у Нишу и селу Трешњевици