Људи се понашају као овце

Од најранијег детињства био сам аполитичан, заправо никада нисам волео да ми живот зависи од других људи. Макар они уживали опште поверење, одбијам да своју судбину ставим у њихове руке, каже познати мађарски писац Ђерђ Конрад, учесник 77. међународног конгреса ПЕН-а и литерарног фестивала „Ослободи реч” у Београду, између осталих аутор књига „Одлазак од куће и повратак кући” и „Помрачење Сунца на брду”, у издању „Архипелага”, и преводу Арпада Вицка.

Конрад је завичајни писац сваког источног Европљанина, како каже Гојко Божовић, главни уредник „Архипелага”, самим тим што у својим књигама, као на великом екрану историје, истражује искуства одрастања, али и нестајања крхке слике грађанског света; смене тоталитарних система нацизма и комунизма. Тако је симболичка тачка есејистичких и прозних остварења Ђерђа Конрада у ставу- бити аполитичан, али не и некритичан, друштвено неактиван.

Говорити о једној години или о распону од педесет, у Конрадовом приповедном поступку значи широм отворених очију посматрати епоху и велике историјске приче.

– Свако јеврејско дете млађе од четрнаест година, у Другом светском рату, свакодневно је било у опасности да буде одведено у Аушвиц и тамо убијено. Тада нисам знао да су многи моји другови већ били мртви, али сам слутио да су на неком непознатом месту. Политика је, дакле, већ тада улазила у моју кућу, претила да одведе и мога оца, мајку, сестру. Самим тим од почетка ми се није допадала. Због тога је болесно стање када политичари поседују превише власти. Њихов ум је оболео зато што сматрају да им је све дозвољено, док се други људи понашају као овце, каже Конрад. Остајући у истом духу друштвене критике, познати писац испричао је затим симболичну причу, из једне од мађарских кланица. Причу о овну Мишку:

– Када сам упознао Мишка, хранили су га само колачима и другим посластицама. Питао сам се зашто је тако, а онда су ми објаснили да је он предводник. Наиме, он је стајао испред колоне оваца, коју је одређеног дана требало убити, и мирно их водио до џелата. Оне се нису буниле, ишле су за Мишком, чак су настављале даље, и одлазиле у смрт, пошто би се Мишко мудро повукао у један од споредних излаза.

Када је реч о садашњем стању у Мађарској, Конрад указује на општу тенденцију државе да има контролу над свим, почев од образовања, до синдикалних побуна.

– И грађани су допринели таквом стању, гласањем. Сада, када члан већинске странке предложи било какву глупост, а већ постоји двотрећинска већина, у скупштини ће то бити изгласано. Све је регуларно, ништа није против закона, а опет је потпуно бесмислено, објашњава Конрад.

Почетком деведесетих Ђерђ Конрад био је председник Међународног ПЕН центра, како каже, најстарије светске организације која штити људска права и слободу говора.

– Поједини одбори ПЕН-а залажу се за ослобађање писаца који су у затвору. Један колега из Холандије, када сазна да је неки писац лишен слободе, пошаље времешну госпођу, која посети супругу ухапшеног и да јој већу своту новца. Некада је и то за почетак довољно. Затим се шаљу стотине и хиљаде писама владама земаља које писце затварају, истиче Конрад.

На овом, београдском конгресу Међународног ПЕН-а задивили су га слогани „Књижевност је језик света” и „Ослободи реч”. Сматра да све јесте тако.

Када говори о деведесетим годинама, када се јединствени Југословенски ПЕН клуб распао на осам центара, Конрад подсећа на то да је председнике тих центара позвао у Будимпешту на састанак:

– Требало их је видети како су током дана, на званичним сусретима били стегнути и званични. Међутим, увече, уз вино и храну, постајали су једни према другима срдачни, као школски другови. Сутрадан су поново били хладни.

Марина Вулићевић