Мистерије и табуи из подрума

Нови роман Игора Маројевића Мајчина рука (Лагуна, 2011),у којем романсира судбине војвођанских Немаца после Другог светског рата, трећи је део – након Жеге и Шнита – Маројевићевог циклуса историјских романа „Етнофикције”. Истим називом критичари су крстили и нову поетику историјских проза, чији је Маројевић зачетник, а настављачи млађи писци попут Дејана Стојиљковића (Константиново раскршће).

Критичар Мића Вујичић приметио је, поводом „Шнита“, да је у тој књизи „роман историји заврнуо уво”.Шта Ви, заправо, хоћете од историје?

„Етнофикција” жели да представи 20. век кроз судбине припадника три народа који су захваљујући својој неразумној политици били изоловани – Шпанци, Немци и Срби, и околни народи. Пет различитих романа повезује један јунак, безимени приповедач у три романа, који је и приређивач остала два – Шнита и једног који још није написан, Олимпијске игре, а требало би да претреса шпански грађански рат.

У сложеници „Етнофикција”, етно означава етноцентризам као националистичку страну народа, а у савременијем смислу, етно је ту као другост, као саживот различитих етницитета. Али, пошто је у питању фикција, онда све то не звучи теоријски уштогљено као што тренутно причам, већ омогућује вишеструку двојакост. Тако се за почетак Немци сагледавају у Шниту као агресори, а у Мајчиној руци као жртве.

Дечак истражује мистерију куће у којој по доласку у Врбас пребива, што га повезује са судбинама фолксдојчерске породице његове школске другарице Херте и њене сестре Соње Шлесер. Ова тема, последњих година отворена кроз публицистику, разбија стереотип о Немцима?

Већина локалних Немаца који пре тога нису били у партизанима не само да су, нарочито од 1944. до 1948, масовно прогањани из Војводине односно живота, него је и та прича била прогнана из јавног дискурса, што је једнако страшно. Последњих година се он прилично „дезинфиковао”,донекле се отворивши и за судбину Немаца и за проблеме припадника других мањинских група. Мајчина рука није први српски роман који говори о прогону локалних фолксдојчера, али се доста одлучно хвата у коштац са тиме. Опет, није мени био циљ да разбијам предрасуде о њима. Напросто, самим враћањем приче која је била у најбољем случају полузабрањена донекле мењам предрасуду о Немцима као искључиво о џелатима у то време.

Да ли је режим у тим логорима доиста био суров као што се у роману описује, са тортурама и силовањима?

За разлику од Жеге и Шнита,где свом приповедачу дозвољавам поигравање историјом, баш зато што је тема осетљива и што у Мајчиној руци има знатно мање историје, овог пута сам се много дословније држао чињеница. У Војводини је у дотичном раздобљу заиста било седамдесетак радних и цивилних логора за Немце, од којих су највећи били Книћанин, Тител, Гаково… али пошто се главни део радње одвија у мом родном Врбасу, онда је подробно описан једино тај логор, мањи од свих побројаних, који се налазио у локалној фабрици свиле.

Увелико се расправља о реституцији као исправљању историјске неправде. Својим крајем, роман као да успоставља поетску правду?

Допада ми се та синтагма, поетска правда, а наравно да много више држим до ње него до последица закона о реституцији. Понављам да је прећуткивање трагедије било које етничке групе једнако самој тој трагедији. Да није ћутање о теми која је морала доћи на дневни ред између главног јунака Мајчине руке и Немице Соње нарастало, не би дошло до својеврсне експлозије која се очитује у последња два поглавља, до не баш највеселијег исхода. Све што се гура под тепих, или, у овом случају, у подрум куће нараста, и у једном тренутку експлодира. То је један од базичних закључака психоанализе.

Поетска правда за мене је, пре свега, могућност да се о свему отворено прича. Провео сам године у једној фолксдојчерској кући у Врбасу, и доста лично преживљавао немогућност да се прича зашто је она припала нама, ко су били њени власници, шта се с њима десило...

Какве реакције на књигу очекујете? Овај пут сте у рушењу табуа зашли у осетљив домен?

Иако је изашао тек пре месец дана, роман већ изазива доста реакција, врло опречних. Одмах је у једном десном таблону написано три стране пламене реакције на књигу, чији потписник је само на Шнит написао десет негативних текстова и тако несвесно постао мој „пи-ар” из десног сектора, и то бесплатни. Било је и позитивних и полунегативних критика. Спреман сам на то, јер сам видео раније, на порталима где се помиње тема фолксдојчера, да су реакције опречне. Неки осећају нелагоду што су, на пример, живели у некој кући наслеђеној на тако арбитраран начин, а чему је претходила нека породична трагедија немачких цивила. Неки замерају по принципу „шта има он да пише о томе” и тим реторским питањем изричу недвосмислену тврдњу о количини властитог демократског потенцијала. Мене као романописца занима управо оно што је прећуткивано. У естетском смислу је то повољно, јер нека прећуткивана тема сама по себи носи харизму, а мислим да је и морално отварати такву тему. Тако да настојим да подривам табуе, још од романа Двадесет четири зида, који третира сиду. Писао сам и о НДХ у Земуну, и о импотенцији савремених српских мушкараца – у Шниту односно Партеру… Интересантно је да неке такве теме изазивају сразмерно више реакција и многима одузимају више енергије, него што је то случај са флагрантном штетом на њихов рачун од стране олигарха.

Језик је важан чинилац ваше прозе, и сами говорите више језика, преводите, а у „Мајчиној руци” учење немачкогима и симболичан смисао?

Слободан Владушић је вешто уочио смишљени парадокс романа да сам именујући поглавља у првом делу Мајчине руке називима школских предмета симболички обликовао ситуацију у којој сазнање о насиљу над Немцима постаје, иронично, врхунац једног образовног процеса имоменат који симболички одређује раскид с невиношћу. У свему томе врло битну игра улогу немачки језик као „школски предмет”.

Ви језике категоризујете, српски као језик епске структуре, а шпански као језик интегрисаног лудила?

У основи шпанског језика и књижевности је Дон Кихот, оличењепародије, ироније и цинизма. Код нас се без веће штете слична улога може придати мегаепском Горском вијенцу, који има много настављача у оном сегменту савремене књижевности који ја називам српском књижевношћу на прелазу из 20. у 19. век.

Велики број савремених српских писаца не би се сложио да су настављачи Његоша, поготово не прозни писци?

Његош је писао поезију, па сам и мислио на песнике. Можемо да их именујемо, сигурно да Матија Бећковић и његови следбеници себе сматрају настављачемЊегоша. Некакав иронијски отклон код таквих је прилично козметичко средство: у њиховим текстовима најчешће, као и у Горском вијенцу, постоје две стране, ми добри и они рђави, ћерање и сличне работе. То данас није легитимна поетика. Мислим, пише тако романтичарски и понеки савремени француски песник,али његова књига је важна у контексту неколико заселака где се уз њено читање уз ватру лепо могу организовати окупљања и одржавање локалних обичаја.

Поетика,по себи, није ни добра ни лоша, важно је да ли је уметнички успела?

Популистичка, народњачка епика данас мора бити „оф” осим ако сама себе реконтекстуализује снажним аутоиронијским набојем. Ни у једном развијеном савременом књижевном организму она не би могла бити схваћена као равноправна поетика у утакмици.Напросто зато што није у духу времена, који се овде нажалост углавном схвата модном а не филозофском категоријом, а Цајтгајст у својој бити, како бисмо морали знати, јесте филозофска категорија.

Како се саобразити са духом времена?

С обзиром на то да се ова олигархија из властите користи труди да учини јавни дискурс тотално популистичким, нажалост,не видим никаквог другог излаза, осим оног што, уосталом и кроз своје књиге нудим: охрабривати људе да, без обзира на угрожавајући колективизам, чувају индивидуалност. У овим околностима, једино таквим напорима човек може да се осавремени односно чува себе у времену. Ако то не учини, а живи у 21. веку, он је изгубљен. Јер, без обзира на сву бахатост коју испољавају ови што туку гејове, на све присутнију профашистичку иконографију, то је поражено и као идеологија и као манир, иако можда не изгледа тако. Ово што видимо само су разноврсни рецидиви.

Рецидиви политике?

Између осталог. А пропо, Запад нам је нанео приличну штету тиме што није обавезао Милошевића да 1999. призна пораз. То би нам било од велике користи јер би људима било јасно шта се дешава. Овако, има још и много незадовољства. Зашто губимо Косово? А зашто смо 1918. добили Војводину? Јер смо тада били ратни добитници, као што смо сад губитници. Овако чак ни нешто толико опипљиво није познато. И мислим да толико старинске епике у нашој савременој култури има управо зато што је њен добар део био остављен националистима као утеха за политички пораз. Тако смо ми у транзицији генерално жртвовали културу, почев од тога што је српска култура у региону на најнижим гранама по улагању државе. Као да је прећутни став да прво треба завршити транзицију, па онда средити културу. А то је неодрживо јер је немогуће извадити мозак док се транзиција не оконча, па га онда вратити у главу.

----------------------------------------------------------------

Кад би било више Бернхарда код нас

Свакако би било добро да овде има више аутора какав је у Аустрији био Томас Бернхард, али појава имитатора његових гласова код нас и у региону и није нарочито јака ствар. Његов стил је један од најзаводљивијих могућих, те би писац који има потребу да се активно одреди према њему морао да буде опрезан.

Мене су више пута наводили као аутора на којег је Бернхард утицао, међутим у причи Пераст, у којој тога највише има, ја много пре видим пародију него пастиш, који за мене заправо не долази у обзир. Мислим на новију употребу речи пародија која означава истовремено понављање с разликом па и критику и, с друге стране, омаж. Такође би било дивно да овде има више јавних личности каква је био Бернхард, које би имале снагу да упућују друштвену критику а да немају никакву подршку државе или алтернативних институција. Али, таквих ће се и у најведријој перспективи на прсте моћи набројати у Србији, земљи у чијем се јавном дискурсу реч цинизам редовно користи у погрешном и омаловажавајућем контексту па се чак брка и са сарказмом, тако да нема говора да овде цинизам без којег нема ни бернхардовске критике, може бити шире прихваћен као језичка стратегија и као стратегија тумачења.

Суботица није Барселона

Мултикултурализам би морао да подразумева потпуно поштовање и личног и општег, у смислу да човек има право да без и најмање нелагоде држи до личног и да му буде омогућено да се користи општим при чему се подразумева да он то жели. Посреди је нешто што инсистира на безболној сливености различитих ентитета који чине једну средину а не на пукој фактографији типа толико и толико ентитета и самим тим – лепота и право богатство. А ако је тако, ми не можемо говорити ни о најразвијенијим областима бивше Југославије као о истински мултикултуралним. Рецимо, у Суботици живи по око педесет одсто Мађара и Срба. Колико тамошњих Срба говори мађарски и какав је српски већине Мађара који га говоре? Ја само знам да је преко три четвртине житеља Барселоне савршено двојезично, при чему шпански и каталонски и нису баш слични у мери овдашњих представа о томе. Па, да није тако, не би се ни ту могло говорити о истинској мултикултуралности.