Преломне шездесете српске фотографије

Све је почело још 5. јануара 1839. када је у „Магазину за художество, књижество и моду” српским читаоцима најављен француски проналазак дагеротипија. Остало је историја. Која се, кад је у случају српска фотографија, рачуна управо од тог датума. Са једним њеним делом, по много чему кључним и значајним, од 1960. до 1970. године прошлог века, можете да се упознате на изложби у галерији Артгет Културног центра Београда, која траје до 26. октобра.

Представљена су 22 фотографа. Неки са по неколико а неки само са једним радом, у зависности од тога шта је током година остало сачувано. Укупан број фотографија је шездесет. Распон мотива широк. Од неизбежне лајф-фотографије, портрета, пејзажа, дуплерица и гламурозних фотографија па све до модернистичких тенденција, концептуалних и смелих експеримената, како на пољу тематике тако и технике. Горан Малић, фотограф, историчар српске фотографије, уједно и бивши уметнички директор ове галерије и аутор изложбе, даље каже:

– Наслеђе педесетих година, испрва претежно пикторално по изразу и наративно по садржају, донекле се наставило и у првим годинама деценије која је представљена на изложби. На половини периода дошло је до уплива модернизма, који га је учинио веома значајним. Снага до тада препознатљиве натуралистичке фотографије постаје све мање важна, при чему не мислим на новинску фотографију, већ на уметничку.

Изложба је зато и организована у две целине.

– Прва прати време до 1964/1965. године, а друга осталих пет година – објашњава Малић.

Нове тенденције, у којима је наша фотографија каснила за европским, биле су плод правих малих истраживања. Циљаних експеримената без сигурности у квалитет крајњег производа. Многе су фотографије, стога, завршавале згужване у корпи.

– Нови модели размишљања тражили су нове техничке поступке, које смо усвојили претежно из немачке фотографије А реч је о фотографици, где се тонови потпуно редуцирају и уопште нема сивог на слици. Тако се најбрже преносе информације. Потом ту је „сендвич-негатив”, односно, дуплирање два или померање једног негатива, који се прво експонира са једне па са друге стране. Затим имамо изохелију, раздвајање тонова, при чему је присуство сивих тонова контролисано. А појављује се и фотоколаж, где се резани делови неколико фотографија састављају и тај се модел фотографише. За оне који су у класичној фотографији то није строго фотографски поступак, али су резултати свакако интересантни и сведоче о томе да се фотографија током свог развоја често ослањала на сликарство.

Миодраг Ђорђевић, Жуто Сунце, око 1966.

Из избора на поставци Малић посебно истиче Бранибора Дебељковића, Милоша Павловића и Миодраг Ђорђевића, који су били клице за нека велика имена – Томислава Петернека, Иву Етеровића и Мирка Ловрића. Требало би рећи и то да су наши фотографи били веома популарни на изложбама широм света од 1957/1959. па све до половине представљеног периода, када њихово присуство на смотрама опада, упоредо са почетком престанка доба благостања, државних субвенција и подршке.