Недостижни Андрић

У Србији, у којој се више књига објави него што се прочита, и у којој домаће стваралаштво каска за преводним, десило се и то: Андрићева награда за најбољу збирку прича у 2010. није додељена због тога што ниједна књига није испунила критеријуме достојне овог престижног признања. Како једногласно кажу чланови жирија, Александар Гаталица, председник, и чланови Михајло Пантић и Слободан Владушић, у години када се обележава пола века од уручења Нобелове награде Иви Андрићу, и поред књига талентованих писаца Николе Маловића, Андрије Матића, Срђана В. Тешина и Ласла Блашковића, међу којима ваља тражити „будуће лауреате”, није било оне изузетне, целовите, чије би приче биле уланчане у циклусе. Доносећи одлуку супротну рутинској, жири је, каже, мислио превасходно на Андрића.

То што награда није додељена својеврсни је преседан, али ми волимо преседане. То значи: награде се додељују по аутоматизму, подражавају просек, и толико су се намножиле, да им треба „стати на пут”. Дешавало се да писац одбије да прими неко признање не осећајући духовну сродност са великаном чије име награда носи, или пак да доживи слом због тога што није „победоносан”, упркос општем лицитирању.

Једне године десило се и то да кратка проза Јовице Аћина „Дневник о вагини” добије Андрићеву награду, али да због скандалозног назива, ваљда по некој чудној аналогији, „насилно” буде преименована у „Дневник изгнане душе”. То су све преседани у којима наша књижевна јавност стреса прашину духовне учмалости.

Овога пута десило се нешто посебно. Неки од најбољих писаца и критичара признали су јавно да ствари нису како треба, и за то преузели одговорност (неки од њих и сами су овенчани Андрићевом наградом). Ако ћемо искрено, колико је заседања жирија за доделу НИН-ове награде могло да се заврши на овај начин? Вероватно више него три. Ипак, сада се јавно поручује, не желимо просечност, желимо изврсност, и такве поруке у култури, ако она претендује да буде елитна, пожељне су. Али, ако то поруче само три личности, да ли да то схватимо као савет или пацку? Опет, шта је елитно, а шта просечно, и за кога?

У коментарима или ћутању махом млађих писаца, којима је „Андрић” умакао, нема трагова сујете. То су већ доказани ствараоци, у чијим причама има личног и генерацијског става, критике потрошачког друштва и обесвојености, као и хумора. Чини се да су давно примили Кишове „Савете младом писцу”: „Не пиши за ’просечног читаоца’, сви су читаоци просечни. Не пиши за елиту, елита не постоји; елита си ти”. Друго је питање: шта стварно учинити да домаћа књижевност данас досегне једног Андрића, и даље јединог нашег нобеловца? То свакако изискује трајнију стратегију од само једног преседана у историји престижне књижевне награде.