Nedostižni Andrić

U Srbiji, u kojoj se više knjiga objavi nego što se pročita, i u kojoj domaće stvaralaštvo kaska za prevodnim, desilo se i to: Andrićeva nagrada za najbolju zbirku priča u 2010. nije dodeljena zbog toga što nijedna knjiga nije ispunila kriterijume dostojne ovog prestižnog priznanja. Kako jednoglasno kažu članovi žirija, Aleksandar Gatalica, predsednik, i članovi Mihajlo Pantić i Slobodan Vladušić, u godini kada se obeležava pola veka od uručenja Nobelove nagrade Ivi Andriću, i pored knjiga talentovanih pisaca Nikole Malovića, Andrije Matića, Srđana V. Tešina i Lasla Blaškovića, među kojima valja tražiti „buduće laureate”, nije bilo one izuzetne, celovite, čije bi priče bile ulančane u cikluse. Donoseći odluku suprotnu rutinskoj, žiri je, kaže, mislio prevashodno na Andrića.

To što nagrada nije dodeljena svojevrsni je presedan, ali mi volimo presedane. To znači: nagrade se dodeljuju po automatizmu, podražavaju prosek, i toliko su se namnožile, da im treba „stati na put”. Dešavalo se da pisac odbije da primi neko priznanje ne osećajući duhovnu srodnost sa velikanom čije ime nagrada nosi, ili pak da doživi slom zbog toga što nije „pobedonosan”, uprkos opštem licitiranju.

Jedne godine desilo se i to da kratka proza Jovice Aćina „Dnevnik o vagini” dobije Andrićevu nagradu, ali da zbog skandaloznog naziva, valjda po nekoj čudnoj analogiji, „nasilno” bude preimenovana u „Dnevnik izgnane duše”. To su sve presedani u kojima naša književna javnost stresa prašinu duhovne učmalosti.

Ovoga puta desilo se nešto posebno. Neki od najboljih pisaca i kritičara priznali su javno da stvari nisu kako treba, i za to preuzeli odgovornost (neki od njih i sami su ovenčani Andrićevom nagradom). Ako ćemo iskreno, koliko je zasedanja žirija za dodelu NIN-ove nagrade moglo da se završi na ovaj način? Verovatno više nego tri. Ipak, sada se javno poručuje, ne želimo prosečnost, želimo izvrsnost, i takve poruke u kulturi, ako ona pretenduje da bude elitna, poželjne su. Ali, ako to poruče samo tri ličnosti, da li da to shvatimo kao savet ili packu? Opet, šta je elitno, a šta prosečno, i za koga?

U komentarima ili ćutanju mahom mlađih pisaca, kojima je „Andrić” umakao, nema tragova sujete. To su već dokazani stvaraoci, u čijim pričama ima ličnog i generacijskog stava, kritike potrošačkog društva i obesvojenosti, kao i humora. Čini se da su davno primili Kišove „Savete mladom piscu”: „Ne piši za ’prosečnog čitaoca’, svi su čitaoci prosečni. Ne piši za elitu, elita ne postoji; elita si ti”. Drugo je pitanje: šta stvarno učiniti da domaća književnost danas dosegne jednog Andrića, i dalje jedinog našeg nobelovca? To svakako iziskuje trajniju strategiju od samo jednog presedana u istoriji prestižne književne nagrade.