Цинизам рата

Појачавајући критику Џорџа В. Буша, многи амерички медији и конгресмени отворили су расправу о томе да ли је Ирак у грађанском рату или је само у рату. Како ће се рат назвати није неважно.

Уочи инвазије, главни актери напада су ирачки конфликт називали политичким, а не секташким. Три и по године касније, верски и етнички омрази су се у катаклизмичкој форми уселили у живот Ирака претећи читавом региону.

Уколико ирачка влада или администрација у Вашингтону формално признају да је реч о грађанском рату, то значи да би било какав будући мировни договор морао да пође од такве реалности – што значи да би грађански рат, а не само рат, обликовао постратни Ирак више од било чега другог.

Америчка спољна политика, која је Ираку наменила да буде држава за узор читавом Блиском истоку, морала би јавно да призна да је добила шамар какав ни у сну није очекивала. Буш је, пре инвазије, "грађански рат" прогласио најмање вероватном последицом, приписујући такав сценарио "дефетистима".

И регион би се, признавањем грађанског рата, суочио са новим проблемима. Иран, Турска, САД и Сирија пожелели би мало вероватан консензус у вези са Курдистаном, пре него што Курдистан постане нека нова реалност.

Неминовно би дошло и до заузимања страна, јер свака земља у региону има своје ирачке фаворите: шиите, суните, Курде, фундаменталисте, секуларисте, десничаре, левичаре. Сви би доспели у позицију да некога отворено подржавају.

Американци би морали да се помире са улогом једног од актера таквог грађанског рата, а не силе која претендује да контролише ситуацију.

Заборавимо на могуће регионалне турбуленције. Американцима је највише стало до сопствене стратегије извлачења. То је прикривена порука Студијске групе за Ирак коју предводе Џејмс Бејкер и Ли Хамилтон. Њихов извештај пре свега води рачуна о САД. Американци се у Ираку сада (поново) боре за себе.

Предлаже се да Ирачани постану одговорни за оно што се догађа у Ираку. Наравно да Ирачани треба да одлучују о сопственој судбини, али зар то није био случај и пре Бушове "мисије".

Бејкер-Хамилтонов извештај несумњиво је храбро суочавање са Бушовим фијаском и систематско поткопавање свега у шта су Буш и његови сарадници веровали последњих година. Да би се агонија прекинула, они предлажу трансфер одговорности како би се поново ујединила подељена земља.

Проблем је у томе што и бивши државни секретар и конгресмен подразумевају да је подељена земља Америка, а не Ирак.

Формализовање грађанског рата значи да Ирачани и номинално постану одговорни за насиље које тамо бесомучно траје, за читав рат и његов исход. Како је и зашто почело, то престаје да буде битно. Треба побећи и сачувати понешто неокаљаног образа. Зато је извештај углавном скептично примљен тамо где је то најважније – на Блиском истоку.

У Истанбулу је, на пример, ових дана одржан скуп коме је мало недостајало да суните позове на џихад против шиита. Нимало случајно. Бејкер-Хамилтонов извештај Турску назива "кључном сунитском муслиманском земљом" – што наговештава да ће САД наставити да своју политику заснивају на секташким и етничким поделама нестабилног региона.