Београд је за Леонида Шејку био средиште планете

Момчило – Моша Тодоровић (70) свестрани је љубитељ уметности. Дипломирани је психолог, али и посвећени галериста, колекционар и публициста, aутор мултимедијалних монографија сликара Саве Шумановића, Миће Поповића, Оље Ивањицки, Паје Јовановића, Петра Лубарде. Власник је компаније „Радионица душе” у чијих 12 галерија је поставио више од 120 самосталних и групних изложби реномираних уметника.

Аутор је и неколико књига: „Тајне људске душе”, „Дроге и човекова психа”, „Хипноза за свакога”...

Његово садашње дело је повезивање Српске академије наука и уметности и Македонске академије наука и уметности. Учинио је то преко савремених македонских сликара београдске школе. Ова изложба је недавно затворена у Београду, а у новембру ће бити отворена у Скопљу.

У браку је са Слободанком, професором филозофије, има ћерку Милицу, која је универзитетски професор, и сина Јована, који је кренуо очевим стопама, а од њих тројицу унука.

Какав одјек има сарадња с Македонцима?

По оцени критичара, ова изложба представља освежење у општој тмурној клими уметности која је захватила свет, па и наш Београд за који је Леонид Шејка говорио као о могућем средишту планете упоређујући га са Назаретом, у коме је, по легенди, Исус провео детињство.

Зашто сте професију заменили пасијом колекционара?

По доласку из Књажевца у Београд, шездесетих година, моје друштво су били сликари и песници: Петар Лубарда, Пеђа Милосављевић, Оља Ивањицки, Бата Михаиловић, ПетарОмчикус, Љубинка Јовановић, Милић од Мачве, па је било логично да заволим и њихова дела. Посебно је на мене утицао Петар Лубарда. Он је добио највиша признања тамо где су излагали Пикасо и Дали! Ми се и данас гложимо око тога дa ли је он Црногорац или Србин.

Како бирате слике за колекцију?

Име моје компаније „Радионица душе”обавезује ме на духовност, а то је и одлика уметности. Моја колекција састоји се из неколико стотина дела наших сликара. Бирам слике са којима могу да успоставим комуникацију. Најважније је да слика у мени изазива неки осећај. Слику не тумачим већ процењујем да ли ми се допада или не.

Како препознајете фалсификате?

Сликари чија дела купујем су, углавном, живи, па ту нема тешкоћа. Али, ако некад имам дилему, консултујем се с ауторитетима: Ђорђем Кадијевићем, Сретом Бошњаком, Ирином Суботић, Драганом Јовановићем Даниловим... Посебну захвалност дугујем Николи Кусовцу који прати рад мојих галерија од оснивања.

Шта мислите о Октобарском ликовном салону?

Не виде ни слово Л од ликовности. Желим да подсетим читаоце „Политике” на неке победнике: 2002. награђен је цртеж „Сексуално помагало у вагини”. Корејски уметник је 2007. добиo признање за „Човека с крилима”, односно за слику успаваног мушког украса. А 2009. награда је додељена за слику тролејбуса на коме крупним словима пише „Мајка на продају”. То је уметност коју пропагирају страни селектори, а неки наши критичари је, нажалост, прихватају.

А шта мислите о Венецијанском бијеналу?

Све најбоље. Али, при бирању нашег представника требало би мало више повести рачуна ко ће нас представљати. Пре неколико година, при смени једног и постављању другог министра културе, догодило се да је у Италију упућен уметник који се на Бијеналу представио ћебадима која су изаткана од длака двадесет хиљада ошишаних људи. А то није био скуп обожавалаца концептуалне уметности.

Шта, као психолог, мислите о „паради поноса”...

Намеће ми се питање: да ли се ико њихов поноси тим опредељењем – породица, другови...? И друго питање: чиме су то они угрожени? Зато мислим да им је помоћ неопходна, тим пре што је Светска здравствена организација доскора третирала такву појаву као болест, да би моћници са Запада, заговорници легализације марихуане и легализације бракова геј популације, негирали ову дијагнозу.

... а шта о социјално угроженима?

И ту ми се намеће питање: да ли су социјално угрожени и гладни људи и деца, који су на списку јавних кухиња, изашли на улице да протестују због својих угрожених егзистенцијалних права? Да ли су Роми икад правили параде због своје угрожености? Да ли сви они имају икога у влади да заступа њихове интересе? Али, изгласан је закон да сви они који желе да промене пол могу то да учине бесплатно!

Чиме се Ви поносите?

Саградио сам цркву у Балановцу, у мом родном месту. То је прва православна светиња у Тимочкој крајини после Другог светског рата. Од тог рата до данас, у Новом Пазару и околини саграђено је око четрдесет џамија и само једна православна црква. А нешто никад нећу моћи да прежалим.

Шта је то?

У Дежевској долини, у селу Мишчићи, где су рођени Свети Сава, његова два брата и три сестре, добио сам благослов од патријарха и владике Артемија да откупим пројекат за постављање темеља цркве посвећене Светом Сави. Нажалост, нисам у томе успео. Испод ископа налазе се остаци Немањиних двора. Од Новог Пазара до Рибарића, ових година, никле су четири нове џамије, а од Скопља до Бујановца још четири!

------------------------------------------------------------

Неке жене сликари су запостављене

Шта мислите о женама сликарима?

Неке су неправедно запостављене, као Марина Накићеновић, Слободанка Шефер, Анђелка Бојовић, Љубица Мркаљ, а неке су остале у сенци познатих мужева, као Љубинка, супруга Бате Михаиловића, Вера Божичковић, супруга Миће Поповића...

Које слике никад не бисте продали?

Једну Паје Јовановића на којој је аустријска принцеза с ћерком. И никад не бих продао оне слике које су ми поклоњене.